Dva boda iz sudara sa selekcijama Saudijske Arabije i Zelenortskih Ostrva, uz matematički očekivan, ali igrački potpuno inferioran poraz od Španije, bilans je koji dvostrukog šampiona sveta ostavlja van nokaut faze Mundijala. Ipak, ono što se u urugvajskom taboru dogodilo nakon poslednjeg sudijskog zvižduka prevazilazi okvire same sportske analize neuspeha. Odluka Fudbalskog saveza Urugvaja (AUF) da otkaže privatni čarter let i primora stručni štab i fudbalere da se za povratak u domovinu snalaze individualno, preko komercijalnih avio-kompanija, predstavlja potez bez presedana u modernom reprezentativnom fudbalu. I dok narod opravdano bljuje vatru zbog očajnih predstava, postavlja se legitimno pitanje: da li je ovo uvođenje preko potrebne discipline ili samo jeftin populizam i pokušaj čelnika saveza da operu ruke od sopstvenih strateških promašaja?
Taktički gledano, Urugvaj je pod komandom Marsela Bijelse na ovom turniru delovao potpuno dezorijentisano, bez prepoznatljive agresivnosti i prelazne geometrije u veznom redu. Kulminacija taktičkog i ljudskog raskola viđena je na meču protiv Furije. Skidanje kapitena i iskusnog čuvara mreže Fernanda Muslere već na poluvremenu, a potom i povlačenje prve zvezde tima Federika Valverdea iz igre u 57. minutu, ogolili su činjenicu da je unutar svlačionice pukla nepopravljiva pukotina. Bijelsa je nakon meča pokušao da opravda ove rezove, izjavivši da je Muslera sam tražio izmenu nakon katastrofalne reakcije kod primljenog gola, dok je Valverdeovo rano preseljenje na klupu okarakterisao kao pokušaj da ekipu učini ofanzivnijom. Efekat je, međutim, bio kontradiktoran – igra se potpuno raspala.
Završetkom ovog mundijalskog ciklusa, Bijelsi je ugovor zvanično istekao, a njegova završna reč da „urugvajskom fudbalu nije ostavio ama baš ništa” zvuči kao surovo realna autokritika čoveka čije su ideje izgustirane. Ali, problem koji sada ostaje pred Urugvajem mnogo je dublji od same pozicije selektora. Odluka da se tim vrati rasparčan, gde će zvezde Real Madrida i evropskih velikana sedeti po čekaonicama ekonomskih klasa, trajno će narušiti kult reprezentacije. Kazna za očajan turnir mora da postoji, ali metod koji je izabrao savez miriše na klasičnu političku diverziju kako bi se bes javnosti sa fotelja preusmerio isključivo na leđa igrača.
M.M.
