Atletiko Madrid se sedmi put u svojoj istoriji nalazi u predvorju finala Lige šampiona, ali ovogodišnje polufinale protiv Arsenala nosi težinu mnogo veću od samog plasmana – ono je poslednji krik jedne epohe koja odbija da utihne bez najsjajnijeg odličja.
U Madridu se termin „posttraumatski stres“ ne koristi olako; on je dijagnoza za sve navijače koji se sećaju tragičnih finala protiv Reala. Ipak, Kokeov opis polufinala kao „prvog sastanka sa devojkom koja ti se dopada“ savršeno oslikava neuništivi optimizam crveno-belih. Iako su u očima evropske javnosti često tretirani kao uljezi koji kvare „lepotu igre“, Kolčonerosi su pod Simeoneom postali majstori preživljavanja iz inferiorne pozicije. Arsenal u Madrid stiže kao favorit, neporažen u Evropi sa samo pet primljenih golova, ali statistika na Metropolitanu često biva spaljena u vatri Simeoneovog intenziteta.
Glavna briga Madriđana je sopstvena nepredvidivost. Od ekipe koja je sposobna da upropasti sve, do kaznene ekspedicije koja gazi mimo svake logike, Atletiko je postao enigma čak i za svoje nove vlasnike iz fonda Apolo. Dok se spekuliše o odlascima Hulijana Alvareza i Serlota, te o adaptaciji zimskih pojačanja poput Lukmana, Simeone ne odstupa od svoje dogme: talenat je beznačajan bez mentaliteta da se „pogine“ za svaku loptu. Revanš u Londonu biće težak, ali za Grizmana, koji se sprema za put preko Atlantika, i Oblaka koji ulazi u pozne godine, ovo nije samo meč – ovo je naplata duga koji fudbal ima prema njima.
M.M.
