Pranje sudova, slaganje odeće i brisanje stola deluju kao jednostavni poslovi sve dok ih ne treba objasniti robotu. Čovek bez razmišljanja prilagođava snagu stiska, prepoznaje klizavu čašu i menja pokret kada naiđe na prepreku. Za mašinu je svaka od tih radnji složen niz odluka.
Zbog toga su tehnološke kompanije počele da angažuju radnike koji snimaju sopstvene kućne aktivnosti iz prvog lica. Telefon ili kamera pričvršćuju se za glavu ili grudi, tako da su šake stalno u kadru. Nastali snimci služe kao materijal iz kojeg sistemi veštačke inteligencije uče kako ljudi koriste predmete.
Jedan radnik iz Indonezije ispričao je za australijski ABC da je četiri sata prao sudove dok je kamera beležila njegove pokrete. Platforme i posredničke firme koje organizuju takve poslove posluju iz različitih zemalja, među kojima su Argentina, Indija i Sjedinjene Američke Države.
Naknade se, prema objavljenim iskustvima radnika, najčešće kreću od tri do deset dolara po satu. Visina zarade zavisi od zemlje, vrste zadatka, kvaliteta snimka i zahteva naručioca. Ponekad se od radnika traži da obeleže radnje, opišu predmete ili ponove isti postupak na više načina.
Takvi snimci nazivaju se egocentričnim podacima zato što prikazuju svet iz ugla osobe koja izvodi zadatak. Oni robotu ne prenose samo završni rezultat, već i redosled pokreta: kako se otvara fioka, gde se spušta tanjir i na koji način se predmet okreće u ruci.
Industrija podataka već godinama zavisi od velikog broja ljudi koji označavaju fotografije, proveravaju odgovore četbotova ili prepisuju zvučne zapise. Snimanje fizičkog rada predstavlja novu fazu istog tržišta. Kako kompanije pokušavaju da naprave robote sposobne za rad u stanovima, potrebni su im milioni primera svakodnevnih postupaka.
Ovaj oblik rada otvara i pitanja privatnosti. Kamera postavljena u domu može slučajno da zabeleži dokumenta, lica članova porodice, raspored prostorija ili druge lične podatke. Radnici zato moraju da znaju šta će se čuvati, ko će pregledati snimke i da li materijal može kasnije biti upotrebljen u druge svrhe.
Postavlja se i pitanje odnosa između zarade radnika i vrednosti podataka koje stvaraju. Jedan snimak možda izgleda beznačajno, ali velika zbirka može postati osnova komercijalnog robotskog sistema.
Paradoks je očigledan: robot budućnosti koji samostalno obavlja kućne poslove prvo mora da posmatra veliki broj ljudi koji te poslove rade ručno. Iza privida automatizacije tako se pojavljuje nova, često slabo vidljiva grupa radnika čiji pokreti postaju lekcije za mašine.
S.B.
