Kada nekoga godinama gledamo u velikim filmskim i televizijskim pričama, lako zaboravimo da njegova predstava o lepom životu možda izgleda sasvim drugačije od crvenog tepiha. Za Evandželin Lili, poznatu iz serije „Izgubljeni” i Marvelovih filmova, slava očigledno nije bila cilj sama po sebi. Njena novija razmišljanja o odlasku iz holivudske svakodnevice otvaraju prijatniju temu od uobičajenog pitanja ko dobija sledeću veliku ulogu: šta čovek želi da radi kada više ne mora da prati tuđa očekivanja?
U novom osvrtu na njen intervju, magazin Pipl prenosi da glumici javna prepoznatljivost nije prijala i da joj je važnije da stvara sopstvene priče. Reč je o objašnjavanju ranije životne odluke, a ne o iznenadnoj objavi da upravo sada napušta glumu. Ta razlika je važna, jer vest ne govori o jednom dramatičnom prekidu već o odnosu prema poslu i načinu života. Umesto nagađanja o povratku, zanimljivije je čuti da stvaralaštvo za nju može da ima više oblika.
Jedan od tih oblika odavno postoji i izvan filmskog platna. Lili je autorka knjige „The Squickerwonkers”, objavljene 2014. godine, sa ilustracijama Džonija Frejzera-Alena. Izdavački opis predstavlja neobičnu priču o devojčici Selmi i družini marioneta, uz naglasak da je pisanje važan deo autorkinih interesovanja. Taj podatak daje konkretniji smisao njenoj želji da pripoveda na svoj način. Stvaralački put ne mora da se meri samo brojem uloga: može da se nastavi i kroz likove, stranice i svet koji autor sam gradi.
U tome se nalazi i šira, sasvim ljudska strana ove priče. Publika često zamišlja uspeh kao pravolinijsko kretanje: veća uloga, veći projekat, još više pažnje. Lični izbori mogu da izgledaju mnogo raznovrsnije. Nekome u određenom trenutku postane važnije koliko ima slobode da rasporedi dan, kojim idejama može da se posveti i da li mu posao ostavlja prostor za druga interesovanja. To nije univerzalni savet da svi promene zanimanje, već podsetnik da spolja vidljiv uspeh i lično zadovoljstvo nisu uvek ista mera.
Zato priča o Evandželin Lili može da se čita i bez poznavanja njene filmografije. U njoj ima nečeg prepoznatljivog za svakoga ko je poželeo da uspori ili da se vrati zapostavljenoj ideji. Ne moraju sve promene da budu velike: nekad je dovoljno ponovo uzeti svesku, odvojiti popodne za nešto svoje ili ozbiljnije shvatiti interesovanje koje je godinama čekalo red. Glumicina odluka pripada njenom životu, ali pitanje koje otvara mnogo je šire. Kako bi izgledao naš dan kada bismo u njemu ostavili malo više mesta za ono što zaista želimo da stvaramo?
S.B.
