Nakon košmarne i naizgled neoprostive noći protiv Kurasaa, fudbalska javnost je već uveliko podizala giljotinu iznad glava zlatnih sinova Ekvadora. Generacija koju je ova južnoamerička država čekala tokom čitave svoje istorije našla se na stubu srama, a oštrica nemilosrdnih kritičara bila je tik iznad njihovih vratova. Svi su ih otpisali i projektovali njihov brzi povratak kući, ali tržišna i igračka klasa koju poseduju Moizes Kaisedo, Pijero Inkapije i Vilijan Paćo morala je kad-tad da ispliva na površinu. Pod svetlima Njujorka, nasuprot njih stajala je favorizovana Nemačka – fudbalska mašinerija koja je već u drugom minutu preko Leroja Sanea demonstrirala hladnokrvnu silu i taktičku superiornost.
Međutim, umesto potpune kapitulacije i raspada sistema, u redovima Ekvadora proradio je prepoznatljivi takmičarski ponos i inat. Ključni momenat stabilizacije dogodio se u fazi tranzicije, kada je Nilson Angulo razornim projektilom izbrisao rano vođstvo „Pancera“ i vratio meč u egal. Od tog trenutka, defanzivni blok koji su formirali Inkapije i Paćo pretvorio se u neprobojni bedem o koji su se uzaludno razbijali svi potonji napadi nemačke selekcije. Ekvador je svesno prepustio posed rivalu, čekajući kardinalnu grešku u postavci odbrane koju vodi Julijan Nagelsman.
Ta strateška strpljivost naplaćena je u 77. minutu utakmice. Gonzalo Plata je iskoristio vrhunsku asistenciju iz sredine terena, izdržao duel sa čuvarem i postigao pogodak za istorijski preokret i konačnih 2:1. Stadion je eksplodirao u delirijumu koji je spojio fudbalsku prošlost i sadašnjost ove zemlje, a krik olakšanja čuo se sve do Kita i Gvajakila. Sa taktičke tačke gledišta, Ekvador je uspešno neutralisao nemačku kreaciju na sredini terena i dokazao da opravdano nosi epitet favorita iz senke koji u nokaut fazi može napraviti ozbiljne probleme svakom rivalu.
M.M.
