Arheološki mozaici iz rimskih vila najčešće prikazuju bogove, mitska bića, lov, geometrijske ukrase ili životinje čija je uloga simbolična. U antičkom Adramitejonu na zapadu današnje Turske pronađen je detalj koji deluje mnogo intimnije. U luksuznoj rimskoj kući iz drugog ili trećeg veka nove ere na podnom mozaiku prikazani su mačka i pas, a uz njih su ispisana i njihova imena. Mačkino ime tumači se u značenju „Smaragd“, dok je pas nosio ime „Okyanos“, odnosno Okean. Nisu u pitanju anonimne životinje ubačene u dekorativnu scenu – neko je želeo da dve konkretne životinje iz domaćinstva ostanu prepoznatljive i ljudima koji hodaju preko istog poda. Arkeonews je 31. avgusta objavio detalje o nalazu iz velike rimske rezidencije koja se sistematski istražuje još od 2012. godine.
Kuća je bila organizovana oko centralnog atrijuma i imala je prostorije sa bogatim mozaicima, servisne zone i sofisticiran sistem upravljanja vodom. Pored kućnih ljubimaca, dekoracija uključuje ptice, ribe, Meduzu, figuru pigmeja i krilatog konja koji možda podseća na simbol poznat sa mnogo starijih lokalnih novčića. Sve to ukazuje na vlasnika koji je imao dovoljno novca da kuću koristi ne samo za stanovanje već i za pokazivanje obrazovanja, statusa i veze sa identitetom grada. Upravo zato su mačka i pas toliko zanimljivi. Među mitskim motivima i simbolima javnog prestiža pojavljuju se dve životinje čija individualna imena unose nešto gotovo privatno u prostor koji je očigledno bio napravljen i da impresionira goste.
Arheološki dokazi pokazuju da su psi i mačke u rimskom svetu imali različite funkcije. Pas je mogao čuvati imanje, pomagati u lovu ili jednostavno biti životinja za društvo. Mačke su bile korisne zbog kontrole glodara, ali su vremenom sve jasnije dobijale i ulogu kućnih ljubimaca. Imena pokazuju da odnos nije uvek bio samo funkcionalan. Dati životinji ime, naručiti njen prikaz u trajnom podnom mozaiku i taj prikaz postaviti u luksuznu kuću govori o određenom emocionalnom značaju. Ne možemo znati da li je „Smaragd“ spavala na omiljenom mestu vlasnika ili da li je „Okean“ bio razigran pas koji je dočekivao goste, ali sama odluka da budu identifikovani čini ih mnogo konkretnijim od stotina anonimnih životinja sa antičkih umetničkih prikaza.
Takvi nalazi smanjuju ogromnu vremensku udaljenost između savremenog čoveka i ljudi koji su živeli pre skoro dve hiljade godina. Politički sistem, vera, odeća i svakodnevna tehnologija njihovog sveta bili su potpuno drugačiji. Ali želja da se ljubimcu da ime i da se njegov lik sačuva u kući zvuči iznenađujuće poznato. Danas telefon može sadržati hiljade fotografija mačke ili psa, dok je rimski vlasnik morao angažovati majstora da komadić po komadić kamena složi u pod. Tehnologija se promenila, ali osnovni impuls nije. Možda će upravo zbog toga imena Smaragd i Okean ostati upečatljivija od imena mnogih zvaničnika istog grada: neko ih je voleo dovoljno da ih pretvori u deo kuće koji je trebalo da traje.
S.B.
