Španski EL PAÍS je juče otvorio temu koja se tiče samog početka života, ali i načina na koji savremeni svet prodaje budućnost kroz nadu. Reč je o pupčanoj krvi — o tome da li je treba sačuvati privatno, za eventualnu buduću upotrebu, ili je donirati javnim bankama. U tekstu se vrlo jasno kaže da je njena upotreba za sopstveno dete mnogo češće obećanje nego realnost, dok javno čuvanje ima smisao pre svega kao doprinos širem sistemu lečenja.
U tome leži cela moderna drama roditeljstva. Kada dobiju dete, ljudi žele da urade sve što mogu, a tržište to vrlo dobro zna. Privatne banke pupčane krvi nude osećaj dodatne sigurnosti: ideju da ste unapred učinili nešto dragoceno za budućnost svog deteta. Medicina, međutim, govori mnogo hladnije. Ona ne poriče potencijal, ali odbija da ga predstavi kao gotovo izvesnu korist. I baš tu nastaje prostor u kojem roditelji ne biraju samo između dve procedure, nego između dva jezika — jezika emocije i jezika verovatnoće.
Za čitaoce u Srbiji ovakva tema je veoma prepoznatljiva, jer se i ovde roditelji sve češće susreću sa ponudama koje obećavaju više mira kroz dodatnu uslugu, dodatni trošak i dodatnu nadu. Problem nije u tome što takve opcije postoje, već u tome što se lako predstave kao gotovo moralna obaveza. A roditelj koji je tek dobio dete vrlo teško ostaje hladan pred formulama tipa „jedinstvena prilika” ili „neponovljiva šansa”. Zato je dobro kada ozbiljan list vrati temu na zemlju i pokaže da nisu sve skupe odluke ujedno i najracionalnije.
Možda je zato jučerašnja španska priča važna i izvan medicine. Ona je podsetnik da savremeni čovek sve češće kupuje osećaj kontrole nad neizvesnošću. Ali budućnost retko pristaje da bude unapred osigurana u onoj meri u kojoj bi marketing voleo. Nekad je najodgovorniji izbor upravo onaj koji priznaje granicu između onoga što zvuči utešno i onoga što je zaista verovatno. A to je, u eri preteranih obećanja, već velika mudrost.
S.B.
