BEOGRAD – Na današnji dan, svet domaće umetnosti zastao je u neverici. Pre tačno osam godina, napustio nas je Nebojša Glogovac, čovek koji nije samo glumio likove, već im je darovao dušu, težinu i istinu kakva se retko sreće.
Odlazak u zenitu snage
Njegov prerani odlazak u 49. godini ostavio je neopisivu prazninu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na filmskom platnu, ali i u srcima publike koja ga je volela kao najrođenijeg. Bio je glumac koji je sa podjednakom lakoćom nosio krunu Hamleta i prsluk običnog čoveka sa beogradskog asfalta.
Uloge koje su postale naša svakodnevica
Glogovac nas je naučio da razumemo složenost ljudske prirode kroz nezaboravne role:
Od buntovnog Kaje u „Nebeskoj udici“ koji u ruševinama igra košarku,
Preko ranjivog Ivana u „Hadersfildu“,
Pa sve do maestralnog Vjekoslava Kralja u „Ustavu Republike Hrvatske“.
Svaka njegova replika postajala je citat, a svaki pogled pred kamerom lekcija iz dostojanstva i zanata.
Više od glumca
Oni koji su ga poznavali pamte ga kao čoveka koji je voleo slobodu, motore, šah i svoju porodicu. Njegov kolega Vojin Ćetković jednom je rekao da je Nebojša bio „svetionik“. Danas, taj svetionik i dalje svetli kroz njegove filmove i snimke predstava, podsećajući nas na standarde koje je postavio – kako u glumi, tako i u ljudskosti.
„Vrednost onoga što si uradio ogleda se u tome koliko si ljudima popravio dan, koliko si ih naterao da se zamisle ili da se nasmeju“ – govorio je Nebojša.
Danas mu još jednom kažemo hvala za svaki popravljen dan i svaku suzu koju smo uz njega pustili. Njegovo nebo je sada mirno, a naša scena je bez njega ostala tiša.
N.V.
