Neke zdravstvene krize su glasne, pune hitnih konferencija, mapa i alarma. Druge se šire gotovo nečujno, kroz navike koje deluju previše svakodnevno da bi zvučale opasno. Upravo takva je fizička neaktivnost. Svetska zdravstvena organizacija objavila je da skoro trećina odraslih u svetu, oko 1,8 milijardi ljudi, 2022. nije dostizala ni osnovne preporuke kretanja. WHO i prateći izveštaji naglašavaju da je reč o pogoršanju u odnosu na 2010, kao i o trendu koji, ako se nastavi, svet udaljava od već dogovorenih zdravstvenih ciljeva. Ukratko, ljudi ne samo da se kreću premalo — čini se da se na globalnom nivou kreću sve manje.
Važno je razumeti da ovde nije reč o estetskom idealu, kulturi fitnesa ili moralizovanju navika. Fizička neaktivnost je povezana sa većim rizikom od kardiovaskularnih bolesti, dijabetesa tipa 2, nekih oblika raka i drugih stanja koja već opterećuju zdravstvene sisteme. Zbog toga brojka od 1,8 milijardi nije samo demografski podatak, već i projekcija budućeg pritiska na bolnice, troškove i kvalitet života. Posebno je zabrinjavajuće što razlike nisu ravnomerne: u mnogim sredinama žene, gradske populacije i društvene grupe sa manje prostora ili sigurnosti za kretanje trpe veći teret ovog obrasca. To znači da sedelački život nije samo individualni izbor. Često je i rezultat urbanizma, rada, prevoza, siromaštva i kulture svakodnevice.
Najzanimljiviji deo ove priče možda je upravo njena običnost. Ljudi obično očekuju da velika opasnost dođe iz nečeg dramatičnog, novog i spoljašnjeg. Ovde je problem gotovo obrnut: nastaje iz previše stolica, premalo pešačenja, iz rada koji se ne prekida, iz gradova koji su napravljeni za automobile, a ne za ljudsko telo. Zato je fizička neaktivnost jedna od najsavremenijih bolesti našeg vremena — ne zato što je nova, već zato što je infrastruktura svakodnevice sve efikasnije pravi.
S.B.
