Sladić je vekovima prisutan u tradicionalnoj medicini, prehrambenoj industriji i proizvodnji slatkiša, ali je njegova genetska građa dugo sadržala praznine. Istraživači su sada sastavili prvi potpuni genom jedne važne vrste sladića, od jednog kraja hromozoma do drugog, i izdvojili gene povezane sa stvaranjem lekovitih jedinjenja i opstankom u sušnim predelima.
Potpuno sklapanje genoma često se označava izrazom „telomer do telomera”. Telomeri su završeci hromozoma, a njihovo prisustvo na oba kraja sastavljene sekvence pokazuje da istraživači nisu dobili samo niz fragmenata, već gotovo neprekinutu genetsku mapu. To je posebno zahtevno kod biljaka, čiji genomi mogu sadržati veliki broj ponovljenih sekvenci.
Science China Press je objavio da su naučnici, pored kompletnog referentnog genoma vrste Glycyrrhiza uralensis, pripremili i kvalitetne hromozomske genome još dve vrste sladića koje se koriste u farmakopeji. Poređenjem tih biljaka moguće je utvrditi zašto neke proizvode više određenih metabolita, dok su druge otpornije na sušu, slano zemljište ili temperaturne ekstreme.
Najpoznatije jedinjenje iz korena sladića jeste glicirizin, zaslužan za karakterističnu intenzivnu slatkoću. Sladić, međutim, sadrži veliki broj flavonoida i drugih bioaktivnih supstanci. Njihovo prisustvo ne znači automatski da biljka leči svako stanje za koje se tradicionalno koristi. Genomski podaci pre svega omogućavaju da se preciznije ispita kako se ta jedinjenja stvaraju i u kojim količinama.
Mapa gena može pomoći uzgajivačima da odaberu biljke sa stabilnijim kvalitetom korena. Kod lekovitih vrsta to je posebno važno, jer količina aktivnih sastojaka može da zavisi od sorte, zemljišta, starosti biljke, vremena berbe i načina sušenja. Dve naizgled iste biljke zato ne moraju imati isti hemijski sastav.
Istraživanje donosi i podatke o prilagođavanju pustinjskim i polupustinjskim uslovima. Sladić može da razvije dubok korenov sistem i opstane tamo gde bi brojne druge kulture teško preživele. Geni koji regulišu odgovor na nedostatak vode, so i oksidativni stres mogli bi biti važni za oplemenjivanje same biljke, ali i za šire proučavanje otpornosti useva.
To ne znači da će geni sladića jednostavno biti preneti u pšenicu ili kukuruz i odmah rešiti problem suše. Biljne osobine obično zavise od velikog broja gena i njihove veze sa okruženjem. Ipak, potpuni genom omogućava istraživačima da preciznije odaberu kandidate za eksperimente i provere kako određeni regulatorni sistemi funkcionišu.
Postoji i zaštitni aspekt. Velika potražnja za korenom može da izvrši pritisak na divlje populacije. Ako se razviju sorte koje na plantažama daju više korisnih sastojaka, mogla bi se smanjiti potreba za nekontrolisanim sakupljanjem u prirodi. Istovremeno je važno očuvati genetsku raznovrsnost, jer se upravo u divljim biljkama često nalaze osobine korisne za buduće prilagođavanje klimatskim promenama.
Sladić nije bezazlen samo zato što je biljnog porekla. Prekomerna upotreba glicirizina kod osetljivih osoba može uticati na krvni pritisak i ravnotežu elektrolita. Genomsko istraživanje zato ne treba tumačiti kao preporuku za nekontrolisano uzimanje preparata, već kao osnovu za standardizovanije proizvode i precizniju procenu sastava.
Čitanjem genoma od kraja do kraja, istraživači su dobili svojevrsno uputstvo za izgradnju sladića. Sledeći zadatak je da utvrde koje stranice tog uputstva biljka koristi u različitim uslovima i kako se to znanje može primeniti bez ugrožavanja prirodnih populacija.
S.B.
