U Americi se ovih dana u pekarama priča o hlebu koji izgleda skromno, ali zvuči kao mala tehnološka demonstracija: “salt bread”, odnosno japanski “šio pan”. Suština je u jednoj rupi — puter se zamota u obogaćeno testo, pa pri pečenju puter curi, “prži” dno i pravi onaj karamelizovani, hrskavi sloj koji ljudi obožavaju. Trend je krenuo iz Japana (popularizacija sredinom 2010-ih), zatim eksplodirao u Južnoj Koreji kroz viralne varijacije i punjenja, a sada se širi i po američkim gradovima, od Njujorka do San Franciska.
Zanimljivo je kako se ukusi sele: u Koreji su “šio pan” punili ube kremom, kaya džemom, pa čak i slanim karijem, dok američke radnje često startuju minimalistički — “jedan proizvod, jedan potpis”. U tekstu koji je podigao prašinu spominju se pekare koje se specijalizuju samo za to pecivo, kao i majstori testa koji objašnjavaju da je šio pan sličan kroasanu po šarmu, ali ne traži istu opremu i laminaciju: manje je “haute couture”, više “pametna ulična moda”.
Za Srbiju je ovo realno primenljivo: imamo jaku pekarsku kulturu i publiku koja voli i puter i hrskavu koru. Ako se šio pan pojavi kod nas, verovatno će krenuti sa “čistom” verzijom, pa onda našim punjenjima: kajmak-šmek, pekmez od šljiva, možda i nešto sa lešnikom. Ključ je da se drži ravnoteža: malo soli na vrhu, a puter unutra da odradi čaroliju. I da, taj famozni zvuk sečenja i “scrape” po kori nije marketinški trik — to je rezultat hemije i toplote u rerni.
S.B.
