U Atini, 399. godine pre nove ere, suđenje jednom čoveku postalo je suđenje ideji da pitanja mogu biti opasnija od mača. Ono što znamo dolazi kroz Platonove dijaloge, posebno „Apologiju”, i kroz kasnija tumačenja istoričara filozofije: Sokrata terete za „bezbožnost” i „kvarenje omladine”. To zvuči kao etiketa, ali u pozadini je strah grada od čoveka koji ne prestaje da pita: šta je pravda, šta je vrlina, ko ima pravo da uči druge, i da li moć ima ikakvu obavezu prema istini.
Anegdota koja ga prati nije spektakl, već tiha hrabrost. U prepričavanjima zasnovanim na Platonovim opisima, Sokrat ne menja ton ni kada shvati da ga presuda vodi u smrt. Ne moli, ne glumi, ne „prodaje” sebe – govori mirno, kao da razmatra argument, ne kraj. Čak i kada mu prijatelji nude put bekstva, on se u poznatim verzijama priče drži zakona grada, jer smatra da bi bekstvom poništio sve što je govorio o odgovornosti.
I tako se dolazi do najpoznatijeg detalja: kazna se izvršava ispijanjem kukute. U toj sceni učenici pucaju, a učitelj ostaje sabran, kao da poslednjim gutljajem potvrđuje da život bez istine nije život, ali ni istina bez posledice nije istina. Zbog toga se ovo suđenje „ponavlja” u svakom vremenu: čim neko postavi nezgodno pitanje u trenutku kada svi žele mir, Sokrat se na čas vrati u grad.
S.B.
