Postoje ukusi koji dugo deluju kao prolazna moda, pa onda jednog dana shvatite da su se toliko uvukli u svakodnevicu da više nisu trend nego kulturna činjenica. Upravo tako izgleda priča o ranč prelivu, temi kojoj se AP juče posvetio ozbiljnije nego što bi neko očekivao od jednog belog, kremastog sosa. Ranč se danas u Americi pojavljuje uz krilca, picu, povrće, pomfrit, sendviče, burgere, pa čak i uz pržene kisele krastavce, a njegova putanja od usputnog izuma do gotovo nacionalnog ukusa deluje kao mala istorija potrošačke kulture u jednoj bočici.
Priča, kako podseća AP, počinje sa Stivom Hensonom, koji je kao vodoinstalater na Aljasci pravio mešavinu začina, mlaćenice i majoneza za radnike, a zatim je taj ukus preselio na Hidden Valley ranč u Kaliforniji, gde je preliv postao takav hit da je počeo da se prodaje kao suva mešavina za pripremu kod kuće. Kasnije ga je Clorox pretvorio u industrijski proizvod, a onda su se priključili i drugi veliki brendovi. Tu se zapravo vidi poznata američka formula: nešto što počne kao domaća dosetka, završi kao nacionalna kategorija.
Ali zanimljiviji deo priče nije samo u poreklu, nego u reputaciji. Ranč je istovremeno obožavan i podsmevan. Jedni ga vide kao „veliki američki začin”, drugi kao nešto preterano, teško i pomalo neukusno. Upravo ta podeljenost mu, paradoksalno, samo pojačava status. AP lepo hvata tu nijansu: ranč nije samo ukus, nego i nostalgija, navika, identitet i nešto što u Americi mnogima priziva detinjstvo, sportske večeri, studentsku hranu ili porodične grickalice ispred televizora. Nije svaka kulinarska stvar toliko dugo opstala između ironije i iskrene ljubavi.
U tome je i šira draž ove teme. Ranč nije visoka gastronomija, niti pretenduje da to bude. Ali baš zato govori mnogo o savremenom ukusu: ljudi često najvernije vole ono što nije savršeno sofisticirano, već ono što je utešno, poznato i lako uklopivo u gotovo sve. Kada jedan preliv uspe da postane i predmet šale i predmet vernosti, onda je očigledno prešao granicu obične namirnice. Postao je mala kulturna institucija. A takve priče o hrani umeju da kažu više o društvu nego mnoge ozbiljnije teme.
S.B.
