Postoje stabla koja nisu samo biljke, nego komadi pejzažne memorije. Američki kesten bio je upravo to: ogromno, korisno, rasprostranjeno drvo koje je nekada dominiralo istočnim delovima Sjedinjenih Država. AP je juče podsetio koliko je taj gubitak bio veliki. Na prelazu iz 19. u 20. vek bilo ih je u milijardama, plodovi su se vozili železnicom do gradova, prodavali na ulicama, a drvo je bilo deo svakodnevice i privrede. Onda su došle gljivične bolesti i trulež korena, i do pedesetih godina prošlog veka američki kesten je praktično nestao kao funkcionalna vrsta.
U toj priči ima nečeg gotovo književnog: drvo koje svi pamte iz pesama i uspomena, a koje je stvarno nestalo iz sveta u kom je nekada bilo normalno. AP piše da su godinama pokušavali da vrate bolestootporne osobine u američki kesten ukrštanjem sa kineskim kestenom, vrstom koja nije tako monumentalna, ali bolje podnosi bolest. Problem je bio u tome što se željene osobine ne prenose jednostavno. Novo sekvenciranje genoma pokazalo je i zašto: važne osobine nisu sabijene na jednom mestu, nego rasute po više delova genetske mape.
Ipak, upravo tu dolazi najoptimističniji deo jučerašnje priče. Ako genetska mapa sada jasnije pokazuje gde se nalaze korisne osobine, uzgoj više ne liči na naslepo isprobavanje, nego na precizniji posao. To ne znači da će se šume vratiti preko noći, niti da će nova stabla odmah ličiti na davne džinove, ali znači da se borba prvi put vodi sa mnogo boljim uvidom. U ekologiji i obnovi pejzaža to je ogromna promena: između tuge za izgubljenim i stvarne šanse za povratak postoji baš ta faza u kojoj nauka konačno dobije dobru mapu.
Možda je baš zato ova vest tako privlačna. Nije reč samo o jednom drvetu, nego o odnosu čoveka prema onome što je izgubio pre nego što je shvatio koliko je bilo dragoceno. Američki kesten je bio senka, hrana, građa, prizor i deo identiteta čitavih krajeva. Kada se danas govori o njegovom povratku, ne govori se samo o botanici. Govori se o nadi da neka izgubljena veličina ipak ne mora zauvek ostati samo uspomena. A malo koja prirodna priča deluje ljudima privlačnije od one u kojoj se nešto veliko, posle dugog odsustva, bar polako sprema za povratak.
S.B.
