Postoji li granica za srpsku košarku? Svaki put kada se zapitamo ko će naslediti legende poput Bogdanovića ili Jokića, odgovor stigne sa terena. Ovoga puta, to su „orlići“ rođeni 2009. godine, predvođeni mladim stručnjakom Stevanom Mijovićem, koji je za samo godinu dana uspeo da poveže evropsko zlato sa plasmanom u finale planetarnog šampionata. U grotlu istanbulske dvorane, pred rekordnom publikom koja je ispunila „Basketball Development Center“, Srbija je pokazala da poseduje ono što se ne može naučiti – šampionski karakter. Nakon lošijeg starta šampionata, ova ekipa je kroz „nokdaune“ u četvrtfinalu i polufinalu izgradila moralnu stenu koja je večeras odolela turskoj ofanzivi.
Mijović je taktički perfektno pripremio meč. Odbrana je bila na granici fanatizma; domaćin je u prvom poluvremenu bio sveden na svega 25 poena, dok su izuzetno agresivne rotacije terale Tursku na greške i šuteve iz neizrađenih situacija. Srbija je iz defanzivne tranzicije postigla 15 poena, dok je dominacija u ofanzivnom skoku (osam uhvaćenih lopti) davala ekipi preko potrebno samopouzdanje. Iako je treća četvrtina donela pad koncentracije, dozvolivši rivalu seriju 14:0 i prednost od pet poena na prelazu u odlučujući kvartal, Srbija se nije slomila.
Tandem Nikola Kusturica (25 poena, 6 skokova) i Matija Lukić (20 poena) ponovo je bio nezadrživ. Kada je bilo najteže, Lukić je vezao dve trojke, pokrenuvši seriju 12:0 koja je potpuno promenila momentum utakmice. Ognjen Simjanovski (10 poena) bio je „iks faktor“, povezujući redove i pružajući stabilnost u trenucima kada su Turci preko Kutlaja pokušali da naprave novi preokret. Hladnokrvnost sa penala u penal-završnici krunisala je ovu veličanstvenu pobedu. Sada, u ponedeljak od 20 časova, sledi „utakmica života“ protiv Amerikanaca. Iako su SAD superiorne na ovom turniru, niko nema pravo da otpiše momke koji već dve godine ne znaju za poraz kada se dele medalje.
M.M.
