Iako je rat na Bliskom istoku ušao u fazu smirivanja, fudbalska diplomatija se suočava sa nerešivom jednačinom – kako privoleti Iran da igra na teritoriji svog najvećeg političkog rivala, SAD, bez kršenja striktnih FIFA protokola o domaćinstvu.
Situacija oko učešća Irana na predstojećem Mundijalu 2026. godine polako prerasta iz sportske vesti u globalni politički triler. Iako je Iran vizu obezbedio na terenu, politički vrh u Teheranu ostaje pri stavu da njihovi fudbaleri neće nastupati u Sijetlu i Los Anđelesu. Zahtev za premeštaj utakmica u Meksiko, gde su odnosi znatno relaksiraniji, FIFA je ekspresno odbila. Time je svetska kuća fudbala stavila Iran pred svršen čin: ili put u SAD, ili diskvalifikacija (ili dobrovoljno odustajanje).
Ono što najviše intrigira sportsku javnost jeste pravni vakuum u FIFA pravilniku. Ne postoji striktna odredba o tome ko menja selekciju koja odustane, što otvara ogroman prostor za lobiranje. Spekulacije o organizaciji mini-turnira za „srećne gubitnike“ dobijaju na težini. Na tom turniru bi se, prema nezvaničnim informacijama, našla Italija, kao najveći brend koji nedostaje šampionatu, ali i Ujedinjeni Arapski Emirati, čiji finansijski uticaj na Cirih niko ne može da ignoriše. Pored njih, pominju se Danska i Oman. Dok Infantino širi optimizam iz kampa Irana u Turskoj, sudbina grupe ostaje u rukama političkog vrha u Teheranu, koji često ne deli viziju fudbalskih radnika.
M.M.
