Ponekad najveće iznenađenje u prirodi nije nova životinja, već drugačiji pogled na onu koju već poznajemo. Upravo takvu priču donosi istraživanje koje je razmrsilo zabunu staru oko vek i po. Kosti nekada pripisivane posebnoj vrsti džinovskog žurava, za koju se verovalo da je izumrla, zapravo pripadaju krupnijim predstavnicima običnog žurava. Vest je danas preneo magazin People. Nema povratka iz praistorije, ali ima sasvim dovoljno razloga za čuđenje.
Iza otkrića stoji tim Univerziteta u Bornmutu, koji je sarađivao sa Centrom za paleogenetiku u Stokholmu. Istraživači su proučavali drevni genetički materijal iz 18 kostiju pronađenih na različitim evropskim lokalitetima, od Engleske i Velsa do Francuske, Nemačke i Balearskih ostrva. Umesto da zaključak zasnivaju samo na dimenzijama kostiju, potražili su precizniji trag u DNK. Rezultati su ih odveli do vrste koja i danas postoji: Grus grus.
Zabuna ima korene u 19. veku, kada su velike kosti iz pećina na jugu Francuske dobile posebno naučno ime, Grus primigenia. Profesor Džon Stjuart i njegove kolege smatraju da je prirodna razlika između krupnijih mužjaka i manjih ženki mogla doprineti pogrešnom razdvajanju vrsta. Ostaje drugo zanimljivo pitanje: zašto su ti žuravi vremenom postali manji? Promene u korišćenju zemljišta i isušivanje močvara za sada su moguća objašnjenja, a ne dokazan odgovor.
Ni današnjem žuravu, doduše, ne nedostaje veličine. Britansko društvo za zaštitu ptica RSPB opisuje ga kao elegantnu sivu pticu koja može dostići oko 1,2 metra visine, sa rasponom krila većim od dva metra. Dugačke noge i vrat, crno-beli detalji na glavi i crveni deo temena čine ga upečatljivim prizorom. Ipak, među trskom ume da se sakrije iznenađujuće vešto. Takav sused lako podseti čoveka koliko toga promakne kada kroz prirodu prolazimo užurbano.
Posebnu draž ima i njegovo ponašanje. Žuravi se oglašavaju prodornim, trubastim zvucima, a u proleće izvode prepoznatljiv svadbeni ples. RSPB navodi i da mlade jedinke migracioni put uče prateći roditelje. Zajedničko putovanje tako postaje svojevrsna škola: gde se leti, kada se kreće i na kojim mestima vredi zastati zbog hrane. U jednoj ptičjoj selidbi krije se mnogo više od lepog jata na nebu.
Za ljubitelje prirode ova priča ima posebnu vrednost upravo zato što pokazuje kako se znanje dopunjuje. Stari primerci iz zbirki nisu završena poglavlja. Novi način ispitivanja može da promeni ono što je dugo delovalo rešeno, pa i da poveže davnu prošlost sa pticama koje danas posmatramo. Muzejska fioka i živi predeo odjednom postaju delovi iste priče.
A nama ostaje sasvim prijatan povod da pri sledećoj šetnji podignemo pogled. Ne moramo znati latinska imena niti imati skup dvogled da bismo počeli da primećujemo oblike, glasove i kretanje ptica. Dovoljno je malo strpljenja. Priroda očigledno ume da sačuva iznenađenje i tamo gde smo mislili da smo već sve lepo popisali.
S.B.
Izvor: Postinfo
