Ravnica koja je u prvom nastavku delovala kao otvoren i pitom prostor počela je, čim smo je pažljivije pogledali, da se pretvara u gust rukopis. Iza mirne slike njiva, kanala i sela ukazali su se slojevi vode, starijih imena, nekadašnjih vlasti i tihih, uporno sačuvanih tragova. Ono što je izgledalo čitko pokazalo se kao prostor koji treba čitati polako, kao kartu preko koje su vekovima dopisivane nove boje i nove naredbe. A među svim tim tragovima malo šta je bilo tvrdoglavije od međe: od linije koja se ponekad pomerala na državnoj karti, a ponekad ostajala u pamćenju sela, u rasporedu njiva, u pravcu puta i u rečenici kojom se objašnjavalo gde se završava „naše“, a gde počinje „tuđe“.
Jer nije svaka granica u Vojvodini bila ista. Jedna je bila državna, ona preko koje se prelazilo iz jedne carevine u drugu. Druga je bila vojna, graničarska, podignuta ne samo radi uprave nego radi straže, uzbune, patrole i službe. Treća je bila županijska, dakle upravna linija koja je određivala sud, porez i kancelariju. Četvrta je bila opštinska. A peta, najžilavija u svakodnevici, bila je seoska i atarska: sama reč atar dolazi od mađarskog határ, granica, i u vojvođanskom govoru odavno označava zemljišni obuhvat sela, njegovu spoljašnju meru, ali i njegov unutrašnji red. Zato u Vojvodini međa nikada nije bila samo crta na hartiji. Ona je bila raspored oranica, pašnjaka, utrina, atarskih puteva, salaša i prava da se zna dokle dopire jedno selo, jedan posed ili jedna uspomena.
Velike promene počinju onda kada se menjaju velike vlasti. Posle Mohačke bitke 1526. i osmanskog prodora, Srem i veliki delovi prostora današnje Vojvodine ulaze u sasvim drugi politički i vojni svet. Karlovački mir 1699. gurnuo je habzburšku granicu daleko na istok, a Požarevački mir 1718. Austriji je doneo Banat i turski deo Srema. Banat je potom organizovan kao Banat Temišvara, pod upravom iz Beča, i tek je 1779. priključen Ugarskoj; delovi nekadašnje vojne granice na prostoru Bačke i Podunavlja rasformirani su 1741–1751, dok su u 1760-im na tlu današnje Vojvodine osnovani Banatska vojna granica i Šajkaški bataljon sa sedištem u Titelu. Posle 1848. pojedini delovi Bačke, Banata i Srema bili su pod neposrednom kontrolom Beča i nosili ime Vojvodina, da bi posle 1867–68. civilni delovi prešli pod ugarsku krunu, a vojni ostali u posebnom statusu do ukidanja tog režima 1873. godine; 1918. ceo prostor ulazi u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, potonju Jugoslaviju. To je nekoliko rečenica istorije, ali iza svake od njih menjali su se poreznik, sud, vojna obaveza, pečat na dokumentu i jezik uprave. U Ugarskoj je dugo jezik javne uprave bio latinski, a u doba Josifa II nakratko je nametan nemački; u 19. veku mađarski postaje sve važniji uslov u upravi i javnom životu.
Zato je granica u Vojvodini menjala život mnogo dublje nego što to pokazuje školska karta. U vojnoj zoni ona je određivala ko mora u službu i pod kakvim pravilima živi. Uređena Vojna krajina nije bila samo pojas prema Osmanlijama nego čitav režim: svi sposobni muškarci bili su obavezni na vojnu službu, zemlju su držali uz dužnost da njome hrane i sebe i vojsku, a vlast je zadirala duboko u svakodnevicu. Uz samu granicu postojao je i sanitarni kordon, uspostavljen 1709, sa kontrolnim punktovima i obaveznim karantinom za ljude i robu. Drugim rečima, međa je određivala ne samo gde počinje druga država nego i koliko dana čekaš, kojim putem smeš da prođeš, šta nosiš na pijacu i pod čijim nadzorom živiš. Tu se najbolje vidi zašto je u Vojvodini granica bila način života, a ne samo diplomatski sporazum.
Jedan od najjasnijih primera te tvrde, svakodnevne granice jeste Zemun. On nije bio samo varoš uz Beograd, nego dugo pogranični grad prema osmanskom svetu. Posle 1718. ulazi u Habzburško carstvo, a od 1749. izdvaja se iz vojne zone i dobija poseban magistrat, dok mu blizina granice donosi trgovački procvat na velikom kopnenom pravcu između Beča i Carigrada. U 18. veku Zemun nije bio samo mesto prelaska nego mesto proveravanja: roba, putnici, vojska, karantin, dozvole. Preko Save i Dunava video se drugi svet, sa drugom upravom i drugim pravilima. Takve varoši nisu pamtile istoriju apstraktno. One su je gledale s obale. Odatle i danas razlika u urbanom licu Zemuna i starog Beograda ne deluje kao slučaj arhitekture, nego kao odjek nekadašnje međe između dva imperijalna poretka.
Slično važi i za prostor Petrovaradina, Karlovaca, Slankamena i dalje prema Zemunu. Posle preustrojstva 1745. uz Dunav je formiran novi graničarski pojas koji je išao od Petrovaradina preko Sremskih Karlovaca i Slankamena do Zemuna. Petrovaradinska tvrđava, obnovljena posle 1699, nije bila samo monumentalna fortifikacija nego čvor jedne duge vojne linije; preko puta nje rastao je Petrovaradinski šanac, kasniji Novi Sad, naselje koje je cvetalo upravo zato što je živelo uz granicu, ali ne s iste strane bedema. Sremski Karlovci, poznati po miru iz 1698–99. i po kasnijoj ulozi u srpskom crkvenom i kulturnom životu, stajali su na mestu gde se ukrštaju diplomatska istorija i svakodnevna geografija granice. Tu međa nije ostavila samo stražarnice i vojne puteve, nego i svest da se živi na pragu.
Drugačiji, ali jednako snažan pečat granice vidi se u Titelu i Šajkaškoj. Kada enciklopedijski pregled Vojvodine beleži da je u 1760-im osnovan Šajkaški bataljon sa sedištem u Titelu, iza te suve činjenice stoji čitav kraj čiji je identitet bio vojnički i rečni u isti mah. Tamo međa nije bila samo među njivama nego i dužnost uz vodu, na Dunavu i Tisi, u svetu čamaca, straže i militarizovanog prostora. Banat je, opet, posle 1718. bio pod bečkom upravom kao Temišvarski Banat, a potom vraćen u ugarski okvir, što znači da su se i na malom prostoru smenjivali različiti administrativni režimi. U jednoj generaciji mogao si živeti pod vojnom upravom, u drugoj pod civilnom, a da ti kuća ostane na istom mestu. Zato je u Vojvodini veoma često čovek ostajao isti, a promenio bi mu se državni opis sveta.
Na severu Bačke međa je umela da bude i čisto zemljaška drama. Stare karte i arhivski opisi iz Subotice pokazuju da su sporovi oko granica pustara i atara bili precizni, dugotrajni i nimalo apstraktni. Za Tompu su zabeležene granične karte posle spora sa susednim feudalcem Orczyjem, i to 1779. i 1799. godine. To je onaj nivo istorije na kome se vidi da se međa nije ticala samo država nego i pašnjaka, puteva, prava na korišćenje zemlje i budućeg rasporeda naselja. U gradskim spisima iz 1919. subotički atar beleži se sa površinom od 974,5 kvadratnih kilometara, a lokalni istoričari za posleratne godine napominju da je nova državna linija posle Velikog rata rasporila severnu zonu pustara i salaša, presecanjem dela nekadašnjeg gradskog prostora i porodičnih veza. To je možda i najvojvođanskiji oblik istorije: država povuče novu crtu, a selo dugo pamti stari put do zemlje.
Zbog toga su međe u Vojvodini ulazile u porodičnu memoriju dublje nego mnogi ratovi. Pamtilo se ne samo ko je bio s koje strane nego i pod kojim je gospodarem bio atar, kome se davala dažbina, gde je bila straža, na kom se mestu roba pregledala, kojim se putem išlo na vašar, a kojim nije smelo. Granica je ostavljala trag i onda kada se više nije videla: u imenima poteza, u katastarskim knjigama, u starim planovima kanala i železnica, u navici da se i posle nestanka carstva govori o „staroj liniji“. Nije slučajno što Arhiv Vojvodine danas čuva zbirku starih katastarskih knjiga od 1769. do 1962. godine, kao ni fond Centralnog katastra železnica i kanala Ugarske. To je administrativna građa, ali iza nje stoji velika istina ravnice: ovde je zemlja odavno merena, upisivana, crtana i sporna, upravo zato što je bila dragocena. U Vojvodini međa nije simbol udaljenosti. Ona je simbol blizine koja se morala urediti.
I zato su međe ovde nadživele carevine. Osmanska, habzburška, ugarska, austrijska, jugoslovenska — svaka je ostavljala svoje pečate, ali nijedna nije do kraja izbrisala one starije. Negde je ostao atarski put, negde vojni nasip, negde raspored sela koji odaje da je nekada tu bila straža, negde razlika između „civilnog“ i „krajinskog“ kraja, negde samo tvrdoglava rečenica da se zemlja „oduvek tako delila“. Karta se menjala odozgo, ali se međa dugo održavala odozdo. A upravo tu, između službene crte i seoskog pamćenja, počinje jedna od najdubljih priča vojvođanske geografije.
U sledećem nastavku granica će ustupiti mesto sili koja je možda još starija i tvrdoglavija od nje. Ući ćemo u svet rukavaca, bara, ritova, uzvišica i potopljenih ili spašenih sela, tamo gde nije čovek birao prostor, nego je voda birala njega.
TAJNA GEOGRAFIJA VOJVODINE: (3) Voda koja je birala sudbinu sela
S.B.
