Slika porodice u kojoj svako gleda u svoj telefon postala je simbol savremenog otuđenja. Roditelji se brinu da tinejdžeri više vremena provode na društvenim mrežama nego u razgovoru sa ukućanima, dok deca često primećuju da i roditelji tokom večere proveravaju poruke i obaveštenja. Zato zvuči gotovo logično da više vremena na društvenim mrežama mora značiti lošije porodične odnose. Dugoročna norveška studija nije pronašla takav obrazac. Norwegian SciTech News je 25. avgusta predstavio istraživanje NTNU-a zasnovano na praćenju gotovo 1.000 dece rođene 2003. i 2004. godine, od njihovog desetog do dvadesetog rođendana. Naučnici nisu našli dokaz da veća upotreba društvenih mreža kod adolescenata ili njihovih roditelja sama po sebi dovodi do slabije povezanosti, lošijeg porodičnog funkcionisanja ili većeg udaljavanja roditelja i deteta tokom vremena.
Ovo istraživanje razlikuje se od mnogih ranijih po tome što nije napravljeno kao jedna fotografija u vremenu. Ista grupa mladih posmatrana je u šest talasa, približno svake druge godine, pa su istraživači mogli da provere da li promena količine korišćenja društvenih mreža kod iste osobe prethodi promeni porodičnog odnosa. Merili su koliko često tinejdžeri proveravaju mreže, koliko aktivno objavljuju i koliko vremena provode na njima, pri čemu deo podataka nije zasnovan samo na sećanju korisnika već i na objektivnim zapisima sa telefona. Istovremeno su prikupljani podaci o bliskosti sa roditeljima, konfliktima, privrženosti i funkcionisanju porodice, a uključeni su i roditelji. Upravo takav dizajn smanjuje mogućnost da stabilno loš odnos u porodici bude pogrešno protumačen kao posledica telefona samo zato što članovi te porodice istovremeno više koriste društvene mreže.
Rezultat ipak ne znači da je svako ponašanje na telefonu bezazleno. Istraživači jasno razlikuju ukupnu količinu vremena od konkretne situacije. Ako roditelj prekida razgovor sa detetom da bi odgovorio na notifikaciju, ako telefon stalno ulazi između članova porodice tokom obroka ili ako sadržaj sa mreža izazove konflikt, to može imati sasvim realne posledice. Studija takođe ne tvrdi da društvene mreže nemaju druge rizike – njihov uticaj na san, poređenje sa drugima, uznemiravanje ili problematične sadržaje predstavlja odvojeno pitanje. Ono što rezultati dovode u pitanje jeste jednostavna formula po kojoj se broj sati na mrežama automatski pretvara u slabiju porodicu. Izgleda da kvalitet odnosa zavisi od mnogo šireg skupa navika i ponašanja.
Ovo može biti korisna promena fokusa i kod nas, gde se razgovor o telefonima u porodici često završi raspravom o tačnom broju minuta ili sati pred ekranom. Možda je korisnije pitati šta član porodice radi dok koristi telefon i da li uređaj prekida važne trenutke. Dvoje ljudi može provesti dosta vremena na društvenim mrežama, a istovremeno imati blizak i stabilan odnos. Obrnuto, porodica sa malo telefona ne mora automatski da funkcioniše dobro. Tehnologija jeste promenila način na koji provodimo vreme, ali norveški podaci pokazuju da nije dovoljno pogledati broj sati i iz njega izvesti presudu o odnosima. Telefon na stolu može biti problem – ali možda mnogo više zbog trenutka u kojem ga uzmemo nego zbog ukupnog vremena koliko ga tog dana koristimo.
S.B.
