Ideja da telo može „da se seti” mladosti zvuči kao naslov iz naučne fantastike, ali istraživanja starenja upravo se kreću u tom pravcu: kako ćelije gube funkciju, šta ih oštećuje i da li se neki procesi mogu usporiti, popraviti ili delimično vratiti.
Popular Mechanics je 30. maja pisao o radu Harvardskog naučnika Dejvida Sinklera i ideji da starenje nije samo trošenje tela, već i gubitak informacija koje ćelijama govore kako da funkcionišu. U toj slici, telo možda ne zaboravlja potpuno kako izgleda mlađe stanje, nego gubi sposobnost da ga pravilno održava.
Važno je biti oprezan: ovo ne znači da je pronađen eliksir mladosti. Niko ozbiljan ne tvrdi da ćemo uskoro živeti zauvek. Ali oblast istraživanja dugovečnosti postaje sve važnija jer ljudi žive duže, a pitanje nije samo koliko godina imamo, nego koliko tih godina možemo provesti zdravo i pokretno.
Kod nas se starenje često prihvata kroz rečenicu „to ide s godinama”, ali nauka sve više razdvaja normalne godine od procesa koji se mogu ublažiti. Kretanje, san, ishrana, kontrola šećera, pritiska i upala i dalje ostaju osnova. Laboratorijska otkrića su zanimljiva, ali svakodnevne navike još uvek imaju najveću praktičnu snagu.
Najuzbudljivije je to što nauka o starenju više ne pita samo kako produžiti život, nego kako produžiti period u kome čovek može da bude funkcionalan. To je mnogo važnije pitanje.
Ako telo zaista nosi neki zapis mladosti, onda cilj nije večna mladost iz reklama, već bolje razumevanje kako da starost bude manje bolna, manje nemoćna i više dostojanstvena.
S.B.
