BEOGRAD – Ulazak nosača aviona USS Abraham Lincoln u zonu odgovornosti Centralne komande SAD (CENTCOM) podigao je tenzije do tačke ključanja. Iako je Linkoln „ploveća tvrđava“ zaštićena čitavom grupom razarača i najnaprednijim radarskim sistemima, iranska vojna doktrina je decenijama dizajnirana upravo za jedan cilj: potapanje ili onesposobljavanje američkog nosača u uskim vodama.
Iran ne planira da se bori „prsa u prsa“ sa američkom mornaricom, već se uzda u strategiju „Zasićenja“ (Saturation Attack). Koristeći stotine brzih čamaca kamikaza, rojeve dronova „Šahid“ i najopasnije – protivbrodske balističke rakete poput „Fateh-110“, Teheran bi mogao da preoptereti odbrambeni sistem Aegis. U uskom Ormuskom prolazu, Linkoln ima vrlo malo prostora za manevar, što ga čini ranjivijim nego na otvorenom okeanu.
Dok Iran preti „zasićenjem“ prostora raketama i dronovima, USS Abraham Lincoln se uzda u svoju višeslojnu mrežnu odbranu. Ključ opstanka leži u dva sistema koji reaguju u deliću sekunde, kada neprijateljski projektil već prođe dalekometne presretače. Prvi je ESSM (Evolved SeaSparrow Missile), raketa srednjeg dometa dizajnirana da presreće super-brze manevrišuće ciljeve koji „brišu“ površinu mora. ESSM (Morska vrapčarka) je „ubica raketa“. Njen posao je da presretne iranske Noor ili Gader projektile dok su još nekoliko kilometara daleko. Izuzetno je okretna i prati cilj bez obzira na njegove varke.
Phalanx (Poslednji čuvar): Nadimak mu je „R2-D2 sa besnilom“. Ako on počne da puca, to znači da je opasnost na samom pragu broda. On ne bira – on prosto pravi oblak od volframa kroz koji ništa ne može da proleti u jednom komadu.
Ako nešto ipak prođe i taj zid, aktivira se legendarni Phalanx CIWS. Ovaj autonomni top, prepoznatljiv po svom belom kupolastom radaru, ispaljuje neverovatnih 4.500 metaka u minuti. To je bukvalno „zid od olova“ koji mrvi sve pred sobom na udaljenosti od par kilometara. Ipak, pitanje ostaje: šta ako Iran pošalje više meta nego što Phalanx ima municije i vremena da ih nacilja?
Zaključak:
Balistički vukovi: Iranske rakete tipa Khalij Fars su nadzvučne i imaju glave dizajnirane da traže toplotu nosača. Ako lansiraju 20 odjednom, statistika kaže da bar jedna može proći.
Problem dubine: Nosač ne može da se sakrije. On je prevelik, a iranska obala je načičkana lanserima u planinskim pećinama (tzv. „raketni gradovi“).
Psihološki faktor: Amerikancima nije potrebno da Linkoln potone. Dovoljno je da raketa pogodi poletnu pistu. Bez piste, on je samo veoma skup i beskoristan splav.
Linkoln je u zoni visokog rizika, ali Iran zna da bi napad na njega značio totalni rat. To je ono što ga čuva više od bilo kog topa.
D. M.
