Turisti iz Italije često donesu bocu vina, kesu paste ili keramički suvenir, ali u više od stotinu italijanskih restorana uspomena sa ručka doslovno stiže ispod hrane. Tradicija se zove Piatti del Buon Ricordo, odnosno „Tanjiri lepih uspomena“, i funkcioniše na jednostavan način: gost koji naruči posebno regionalno jelo dobija ga na ručno oslikanom keramičkom tanjiru, a nakon obroka taj tanjir može da ponese kući. Smithsonian Magazine je 25. avgusta podsetio na ovu neobičnu italijansku gastronomsku tradiciju koja je započela 1964. godine. Danas u projektu učestvuje 111 autentičnih trattoria i restorana širom zemlje, dok je u najpopularnijem periodu mreža imala više od 130 članova. Svaki tanjir obično prikazuje naziv restorana, karakterističan recept ili sastojke povezane sa lokalnim jelom, pa obrok istovremeno postaje suvenir i mala ilustracija regionalne gastronomije.
Ideju je osmislio italijanski marketinški stručnjak Dino Vilani u trenutku kada je Italija prolazila kroz veliki ekonomski i društveni preobražaj. Šezdesetih godina restoranska publika počinjala je sve više da se interesuje za međunarodne trendove i francuski uticaj, dok su tradicionalni regionalni recepti mogli da deluju staromodno. Vilani je želeo da Italijane podstakne da putuju sopstvenom zemljom i otkrivaju jela karakteristična za pojedine krajeve. U početku je učestvovalo svega dvanaest restorana. Umesto klasične reklame, svaki je dobio umetnički dizajniran keramički tanjir posvećen jednom jelu. Gost nije nosio kući generičan predmet sa natpisom „Italia“, već konkretno sećanje na ono što je jeo, mesto u kojem je sedeo i lokalnu tradiciju koju je upoznao.
Vremenom je kolekcionarstvo postalo gotovo jednako važno kao i hrana. Porodice su planirale putovanja tako da posete nove restorane i dodaju još jedan tanjir zbirci, a stariji primerci danas se traže na buvljacima, u antikvarnicama i na sajmovima dizajna. U tome postoji zanimljiva razlika u odnosu na tipičan turistički suvenir. Magnet ili šolja mogu se proizvoditi u hiljadama identičnih primeraka daleko od mesta na kojem se prodaju, dok je tanjir iz sistema Buon Ricordo vezan za tačno određeni restoran i njegovo prepoznatljivo jelo. Ako restoran promeni recept, izađe iz mreže ili se zatvori, taj dizajn postaje zapis jednog konkretnog perioda gastronomije. Zbog toga pojedine stare serije imaju kolekcionarsku vrednost koja daleko prevazilazi prvobitnu cenu ručka.
Italijanska kuhinja danas praktično ne mora da se bori za međunarodnu prepoznatljivost, ali projekat je opstao upravo zato što ne promoviše samo „italijansku hranu“ kao jednu celinu. Njegova ideja je suprotna: pokazati koliko se jela razlikuju između Pijemonta, Sicilije, Ligurije, Emilije-Romanje i drugih oblasti. Tradicija je sada još zanimljivija nakon što je italijanska kuhinja dobila dodatnu međunarodnu kulturnu pažnju. U svetu restorana koji sve češće izgledaju isto na društvenim mrežama, tanjir koji gost odnese kući predstavlja gotovo analogan oblik marketinga – predmet koji decenijama može da stoji na zidu i podseća na jedno konkretno jelo. Najbolji suvenir možda zaista nije ono što kupimo posle ručka, nego ono na čemu je ručak upravo poslužen.
S.B.
