Posle 1981 i Kosova, zemlja je već hodala po nervoznim pukotinama: politika je počela da zvuči oštrije, a ljudi su se navikavali da mere reči. Završilo se osećajem da se tlo pomera – i da će sledeći udar doći kroz nešto mnogo prizemnije: kroz novčanik, raf i praznu kesu.
Osamdesete su počele kao doba u kojem se sve još moglo objasniti rečenicom „biće bolje”. A onda je dug, taj apstraktni broj iz novina, počeo da se ponaša kao sudija. Početkom decenije, Jugoslavija je već nosila veliki spoljni dug (u izveštajima se najčešće pominje oko dvadesetak milijardi dolara početkom osamdesetih), a kreditne slavine se postepeno zatvaraju. Država ulazi u aranžmane i dogovore o štednji, u stezanje uvoza, u devalvacije i mere koje u teoriji treba da spasu bilans, a u praksi prvo udare po standardu.
U jednoj beogradskoj porodici, kriza ne počinje na naslovnoj strani, nego u frižideru. Otac radi u velikom preduzeću – smena, norma, radni kolektiv. Majka je u trgovini ili administraciji, dete u školi. Na početku decenije još ima navika: kafa se kupuje bez razmišljanja, čokolada se uzme „za goste”, vikendom se ode do rođaka u drugi grad. A onda, negde oko 1982–1983, stvari postanu neobično sitne: ulje se kupuje kad ga „puste”, šećer se uzima na vreme, deterdžent se čuva kao da je lek. Na radiju se govori o restrikcijama, o stabilizaciji, o nužnim merama. U kući se to prevodi na jednu reč: „štedi”.
Redovi postaju nova geografija grada. Red za kafu, red za benzin, red za nešto što „samo danas ima”. Ljudi u redovima više ne ćute iz stida, nego iz iskustva: uče se strpljenju, ali i prepoznavanju ko je „preko veze” a ko nije. U mnogim sredinama uvode se ograničenja potrošnje struje, nestanci, isključenja u određenim terminima. Večeri dobijaju sveću i ćebe, a razgovori u mraku imaju čudan efekat: iskreniji su, ali i teži. U novinama se štampa hrabri narod, a u kuhinji se premešta hleb da potraje.
U fabrici, kriza se vidi pre nego u radnji. Prvo kasne sirovine, pa kasne delovi, pa mašina stoji, pa radnik shvati da je norma samo broj ako nema materijala. Direktor govori o „teškom tržištu” i „privremenim merama”, a radnički savet raspravlja kako da se raspodeli ono što je ostalo. Jednog dana stigne papir: „privremeno ograničenje ličnih dohodaka”. Drugog dana stigne drugi papir: „usmeravanje sredstava u fondove”. Trećeg dana stigne najgori papir – onaj bez papira: plata legne, ali je manja nego što je bila u glavi. Inflacija jede kao tiha životinja; u izveštajima se već sredinom decenije pominju visoke stope, a krajem osamdesetih rast cena postaje vrtoglav, do nivoa koji običan čovek pamti po tome što je sve „poskupelo između jutra i večeri”.
U kući to izgleda ovako: majka prelistava svesku u kojoj vodi troškove. Otac donosi platu i odmah kaže: „Prvo računi.” Dete traži patike, a roditelji ćute sekund duže nego ranije, pa kažu: „Sačekaćemo još malo.” I onda se pojavi gastarbajterska koverta – rođak iz Nemačke šalje devize. Ta koverta nije luksuz; ona je premošćavanje. U nekim porodicama, to je razlika između „ima” i „nema”. Priča o „markama” postaje skoro porodična valuta, a devizne štednje i kurs ulaze u razgovore ljudi koji nikad nisu mislili da će pričati o kursu.
Država pokušava da upravlja krizom merama koje običan svet doživljava kao režim. Ograničenja uvoza, kontrole, povremeni bonovi ili lokalne kartice za pojedine proizvode, štednja goriva, štednja struje. U gradu se prepoznaje dan kad „ne ide struja”, u zgradi se zna ko ima zamrzivač i ko može da sačuva nešto, u komšiluku se razmenjuje: „Ako ti naiđe kava, uzmi i meni.” Ekonomija se pretvara u mrežu sitnih usluga, poznanstava i improvizacija.
A onda, kako se decenija bliži kraju, kriza prestaje da bude niz neprijatnosti i postaje osećaj stalnog gubitka kontrole. Ljudi počinju da govore: „Ne vredi planirati.” Fabrika više ne obećava sigurnost kao pre. Mladi sve češće razmišljaju o odlasku. Penzioner meri dinar kao da meri vreme. U novinama se i dalje traži optimizam, ali u autobusu se priča ono što se vidi: „Sve je skuplje, a ništa nije bolje.”
I baš tu, u tom romanu o praznom frižideru, politika dobija novo gorivo. Kada ekonomija stegne grlo, narod traži krivca, traži objašnjenje, traži glas koji zvuči odlučno. Osamdesete su tako pripremile scenu: ne samo padom standarda, nego umorom, poniženjem u redovima, osećajem da sistem više ne ume da nahrani sopstveni mit.
Najava (24) — MITINZI KOJI SU POMERILI ZEMLJU: kasne osamdesete i uspon novih lidera: U sledećem nastavku ulazimo u trenutak kada se ekonomska muka pretvara u političku energiju – u govore, masovna okupljanja i nove vođe koje obećavaju red i pravdu. A kad masa poveruje da je promena jednostavna, istorija obično postane najopasnija.
S.B.
