Do sada smo prošli put od rođenja države 1918, preko Vidovdanskog ustava 1921 i metka u Skupštini 1928, do 6. januara 1929 i tišine koja je postala državna metoda. U #5 smo stigli do 9. oktobra 1934, atentata u Marselju i potresa posle kog je zemlja ostala bez oslonca, kao kuća kojoj je izvađen noseći stub.
Posle 1934. Jugoslavija je disala teško, kratko, kao čovek koji se pretvara da je zdrav da ne bi uplašio decu. Regent knez Pavle Karađorđević pokušavao je da drži ravnotežu između unutrašnjih podela i spoljnog pritiska koji je rastao iz godine u godinu. Evropa je već bila nervozna mašina: 1938. dolazi Anschluss Austrije, pa Minhenska konferencija, a u proleće 1939. Nemačka ulazi u Prag. Svima je bilo jasno da se približava rat, samo se još nije znalo gde će prvi put puknuti. U toj klimi, svaka unutrašnja svađa postajala je luksuz koji država više nije mogla da priušti.
Unutra, stara rana nije zarasla: hrvatsko pitanje, spor oko centralizma i prava na samoupravu, osećaj da se život u zajedničkoj kući vodi po pravilima koja nisu svima ista. Vlade su pokušavale da kupuju vreme, ali vreme je postalo skupo. I onda 1939. dolazi trenutak kada politika, kao poslednji pokušaj racionalnosti, poseže za kompromisom koji je godinama bio odlagan.
Na čelo vlade dolazi Dragiša Cvetković (februar 1939), a na drugoj strani stola, kao ključni pregovarač i lider Hrvatske seljačke stranke, stoji Vladko Maček. Pregovori traju mesecima, u atmosferi u kojoj se istovremeno osećaju umor i pretnja: umor od decenije prepirki i pretnja rata koji se već vidi u tuđim novinama. I 26. avgusta 1939. potpisan je Sporazum Cvetković–Maček, dogovor koji stvara Banovinu Hrvatsku kao posebnu administrativnu jedinicu sa širokim ovlašćenjima. Beograd je tog dana imao onu vrstu tišine koja prati velike odluke: u kabinetima se govorilo formalno, po hodnicima se govorilo iskosa, a po kafanama se govorilo kao da se premešta nameštaj u kući koja se već trese.
Šta je narod pričao? Prema štampi tog doba, jedni su sporazum dočekali kao olakšanje i „razumno rešenje” — konačno nešto što liči na dogovor, a ne na preglasavanje. Drugi su ga doživeli kao zakašnjeli ustupak koji otvara nova pitanja: ako jedna strana dobija svoj okvir, šta je sa drugima, gde su tu Srbi u Hrvatskoj, gde je Bosna i Hercegovina, gde su Slovenci, Makedonci, Vojvodina? Treći su bili najtiši: oni koji su, posle godina političkih udaraca, naučili da ne veruju u papir. „Potpisali su, pa šta?” govorilo se u varošima, uz onu rečenicu koja zvuči banalno, ali često pogodi istinu: „Sporazum nije hleb.”
Sporazum je, suštinski, bio pokušaj da država promeni ritam pre nego što je istorija pregazi. Ali istorija je već ubrzala. Samo nekoliko dana kasnije, 1. septembra 1939, Nemačka napada Poljsku i počinje Drugi svetski rat. U tom svetlu, Banovina Hrvatska deluje kao zakrpa u poslednjem trenutku — šav koji se ušiva dok se čuje grmljavina. Knez Pavle i vlada pokušavaju da održe neutralnost, da balansiraju između velikih sila, da sačuvaju zemlju od direktnog udara. Ali unutra, sporazum nije doneo miran san: doneo je novu mapu, nove strahove i novu računicu ko je šta dobio, a ko šta gubi.
Najopasnija stvar u tom periodu bila je osećaj da se sve radi „da ne pukne” — umesto da se radi da bi se izgradilo. A kada se politika svede na preživljavanje, narod to oseti po sitnicama: po novinama koje sve češće pišu o Evropi umesto o lokalnim problemima, po razgovorima koji se završavaju rečenicom „ne zna se šta će biti”, po pogledima koji traže radio i vesti, po majkama koje broje godine sinova i računaju koliko su „blizu vojske”. Država je pokušavala da zakrpi, ali vetar je već nosio crepove.
U nastavku (7) ulazimo u dane kada se više ništa nije moglo šiti tiho. Pritisak spolja postaje otvoren, potpis postaje sudbina, a ulice dobijaju glas koji se ne može vratiti u kuću.
Najava (7) — MARTOVSKA NOĆ I “BOLJE RAT”: 1941 i dani kad se istorija prelila na ulicu: Jedan potpis, jedna odluka i jedna pobuna pretvoriće politiku u masovni događaj. I tada će, prvi put posle dugo vremena, država opet čuti buku — onu koja ne dolazi iz parlamenta, nego iz naroda.
S.B.
