Srpski vaterpolo, decenijama simbol nepobedivosti i zajedništva, suočava se sa nesagledivom štetom nakon eskalacije sukoba između novog rukovodstva i igrača, što je kulminiralo povlačenjem 11 nosilaca igre iz državnog tima.
Ono što je godinama tinjalo ispod površine kao lična netrpeljivost, sada je postalo egzistencijalna pretnja za „delfine“. Neopoziva ostavka Uroša Stevanovića bila je jasan signal da nešto duboko nije u redu, ali izjave predsednika Slobodana Sora dovele su do toga da Srbija danas, de fakto, nema reprezentaciju. Kapiten Nikola Jakšić, Dušan Mandić, Strahinja Rašović i još osmorica zlatnih momaka iz Pariza jasno su poručili: dok je Soro tu, nas nema. To postavlja pitanje – ko će uopšte igrati za Srbiju?
Pogled na roster koji preostaje je poražavajući za naciju koja brani olimpijsko zlato. Bez okosnice tima, Savez se može osloniti samo na nekolicinu igrača Novog Beograda, poput Ćuka i Glušca, čija je uzdržanost u bojkotu direktno povezana sa klupskom hijerarhijom i uticajem Aleksandra Šapića. Međutim, vaterpolo nije sport u kojem se ekipa pravi preko noći. Čak i ako se pozivi upute momcima iz Zvezde, Partizana ili Šapca, poput Mišovića ili talentovanog Kovačevića, problem ostaje isti – „ekipa diše kao jedno“. Ako su lideri van bazena, teško je verovati da će mlađi igrači, koji su sa ovim šampionima „nokat i meso“, pristati da budu deo tima koji se gradi na ruševinama jedne velike generacije.
M.M.
