Dvadeset sedam kilometara dug tunel Velikog hadronskog sudarača ponovo je postao veliko gradilište. U CERN-u je počelo odvajanje delova akceleratora koji će biti zamenjeni tokom priprema za njegovu buduću, znatno snažniju istraživačku fazu. Iako se često govori o energiji kojom se čestice sudaraju, ovog puta ključna reč je broj sudara koje naučnici mogu da zabeleže.
Unutar kružnog tunela nalazi se više vrsta magneta. Jedni vode snopove čestica po zadatoj putanji, a drugi ih oblikuju i sabijaju. Posebno važni magneti nalaze se neposredno pre mesta na kojima se snopovi ukrštaju u velikim eksperimentima. Njihov zadatak je da snopove fokusiraju što preciznije: kada su čestice gušće zbijene, veća je verovatnoća da će se sudariti.
CERN navodi da će nova generacija tih magneta biti približno 40 odsto snažnija. To ne znači da će svaki pojedinačni sudar automatski biti 40 odsto energičniji. Cilj je veća luminoznost — više korisnih sudara u određenom vremenu i, samim tim, mnogo više podataka za fizičare. Retki procesi koji danas promaknu detektorima mogli bi se pojaviti dovoljno puta da budu pažljivo proučeni.
Zamena nije posao koji se svodi na izvlačenje starog dela i ubacivanje novog. Magneti rade u složenom sistemu hlađenja, napajanja i preciznih spojeva. Komponente moraju da ostanu usklađene na mestima gde se snopovi kreću brzinama bliskim brzini svetlosti. Prvo presecanje veze između magneta označilo je početak dugog niza zahvata u tunelu, tokom planiranog dužeg prekida rada.
U planu je postavljanje novih sklopova oko eksperimenata, među kojima je i ATLAS. Prema objavljenom rasporedu, prvi novi kvadrupolni magnet trebalo bi da stigne u tunel početkom 2029. godine. Ukupan obim radova obuhvata desetine velikih kriogenih i magnetskih sklopova. Sama činjenica da je za zamenu jednog dela naučnog instrumenta potrebno više godina govori koliko je precizna infrastruktura skrivena iza kratke fraze „sudar čestica“.
Zašto se ulaže toliki trud? Fizičari ne traže samo jedno veliko otkriće koje bi se pojavilo na ekranu. Često mere sitna odstupanja u ponašanju poznatih čestica. Da bi razlikovali stvarni signal od slučajne statističke promene, potrebni su im ogromni skupovi podataka. Više sudara omogućava pažljivija poređenja, naročito kada je pojava veoma retka.
Veliki hadronski sudarač je najpoznatiji po otkriću Higsovog bozona, ali se posao nije završio tim rezultatom. Njegova nova faza osmišljena je da postojeće instrumente iskoristi za preciznija pitanja. Trenutno je najvažniji prizor mnogo prizemniji od sudara čestica: stručnjaci u tunelu pažljivo rastavljaju delove mašine kako bi ona kasnije mogla da vidi više.
S.B.
Izvor: Postinfo
