Životinje ne mogu da objasne šta rade ni zašto to rade. Naučnici zato decenijama posmatraju pokrete, navike, reakcije i obrasce ponašanja, često ručno označavajući sate i sate snimaka. Sada nova veštačka inteligencija pokušava da ponašanje miševa čita gotovo kao jezik, prepoznajući obrasce koji ljudskom oku lako promaknu.
Earth.com je objavio tekst o AI modelu BehaVERT, razvijenom da analizira ponašanje životinja na način sličan obradi jezika. Umesto da posmatra svaki pokret kao odvojenu radnju, sistem uči sekvence, kontekst i ponavljanje, kao da su pokreti reči u rečenici.
Ovo je zanimljivo jer ponašanje nije samo zbir malih radnji. Miš koji se zaustavi, okrene, njuška, trči, čisti se ili izbegava prostor šalje podatke o stresu, radoznalosti, strahu, bolu, pamćenju ili reakciji na lek. Ako AI može preciznije da prepozna te obrasce, istraživanja ljudskih bolesti, neurologije i ponašanja mogla bi postati pouzdanija.
U laboratorijama se miševi često koriste kao modeli za proučavanje stanja koja imaju veze sa ljudskim zdravljem. Ali problem je što je ponašanje teško objektivno opisati. Dva istraživača mogu različito tumačiti isti pokret, a ručno označavanje snimaka je sporo i zamorno. AI sistem koji uči iz velikog broja podataka može ubrzati analizu i smanjiti deo subjektivnosti.
Naravno, veštačka inteligencija ne „razume” životinju kao čovek koji razvije odnos sa ljubimcem ili istraživač koji poznaje vrstu. Ona prepoznaje obrasce u podacima. Ali upravo to može biti njena prednost. Ne umara se, ne gubi pažnju i ne preskače sitne promene koje se ponavljaju dovoljno često da budu važne.
Ovakva tehnologija mogla bi imati širu primenu. Ako se ponašanje životinja može analizirati kao sekvenca, slični modeli mogli bi pomoći u veterini, praćenju divljih životinja, stočarstvu, zaštiti ugroženih vrsta ili istraživanju dobrobiti životinja. Kamera i algoritam ne bi zamenili stručnjaka, ali bi mu dali dodatni sloj informacija.
Kod nas se o veštačkoj inteligenciji često govori kroz pisanje, slike, posao i strah od zamene ljudi. Ova priča pokazuje drugačiju stranu: AI kao strpljivi posmatrač života koji ne ume da govori. Ako može da pomogne naučnicima da bolje razumeju životinjsko ponašanje, onda nije samo alat za produktivnost, već i prevodilac tihih signala. Miš ne piše rečenicu, ali njegovo telo možda ipak ima gramatiku. Nauka sada pokušava da je pročita.
S.B.
