Vojvodina je pet kola pre spuštanja zavese na plej-of Mozzart Bet Superlige ostvarila primarni cilj, ali remi bez golova protiv Partizana ostavio je utisak da put ka evropskoj konkurentnosti zahteva ozbiljne hirurške rezove u igračkom kadru.
Matematika je neumoljiva i ona kaže da Novi Sad više ne mora da strepi. Međutim, reči Miroslava Tanjge o „praznini“ nakon remija najbolje oslikavaju trenutno stanje svesti na „Karađorđu“. Vojvodina je ove sezone tim ekstrema. Sa jednom od najboljih odbrana u ligi (statistički), klub se često oslanjao na čudesne intervencije Dragana Rosića, koji je bio jedini konstantan faktor u timu. Da bi se u Evropi izbegli scenariji iz prošlosti, uprava će morati da reaguje na tržištu. Defanzivna linija se iskristalisala, ali „kapitalno pojačanje“ u zadnjoj liniji više nije želja, već imperativ za leto koje dolazi.
Drugi problem koji bode oči jeste realizacija. Iako je Voša treći napad lige, 56 postignutih golova ne otkriva pravu sliku o brojnim promašenim zicerima, poput onog Merijevog u derbiju. Oscilacije ključnih igrača i oslanjanje na trenutnu inspiraciju pojedinaca (poput mladog Sukačeva) donose bodove u domaćim okvirima, ali Evropa traži automatizme i surovu egzekuciju. Tanjga s pravom sanja drugo mesto i Kup, ali za nacionalni koeficijent i proboj na tabeli, Vojvodina mora igrati fudbal koji traje 90, a ne 15 minuta.
M.M.
