Vojvodina je godinama bila pacijent kojem nije trebao trener već vrhunski psihijatar, a Miroslav Tanjga je dokazao da su decenije provedene uz Sinišu Mihajlovića u Seriji A bile najbolja moguća specijalizacija za lečenje „lala“.
Sećamo se svi one Vojvodine pod Božidarom Bandovićem – fudbal kao u amsterdamskom teatru, lepota koja oduzima dah protiv Ajaksa, a onda bolno prizemljenje i „samoubistva“ u nadoknadi vremena. Bila je to ekipa koja je poput krave davala kantu punu mleka, a onda je jednim trzajem prosipala pred očajnim navijačima. Smene Krtolice i povratak Lalatovića doneli su samo privremene šokove, ali ne i promenu genetskog koda koji je kulminirao onim sramnim skidanjem dresova na stadionu JNA. Kapiten Medojević je tada javno dijagnostikovao: „Fali nam karaktera“.
Danas, manje od godinu dana otkako je Tanjga seo na klupu, dijagnoza je potpuno drugačija. Vojvodina je postala najtvrđi orah Mozzart Bet Superlige. Statistika je neumoljiva – četiri preokreta u sezoni, od čega dva nakon dva gola zaostatka, jasno govore da je mentalna blokada prošlost. Tanjgin očinski pristup i insistiranje na veri, koje je mnogima u početku zvučalo kao „pokvarena ploča“, dalo je rezultat. Vojvodina je prošle jeseni srušila Crvenu zvezdu i na Marakani i na Karađorđu, prekinuvši nizove koji su decenijama pekli Novosađane. Ovo više nije skup skupocenih pojedinaca, već kolektiv sa identitetom koji najbolje tek očekuje u plej-ofu.
M.M.
