Košarkaška čaršija na Malom Kalemegdanu ponovo proživljava već viđen scenario. Rastanak sa Sašom Obradovićem, čiji je drugi mandat potrajao sedam meseci, otvara vrata za imenovanje Milana Tomića, što znači da će Crvena zvezda u završnicu sezone ući sa četvrtim različitim strategom na klupi u razmaku od svega osam meseci. Sa taktičko-strukturalnog aspekta, ovaj potez predstavlja klasično gašenje požara, ali nimalo ne rešava suštinsko pitanje: kako je moguće da klub koji ima garantovanu trogodišnju licencu Evrolige – i pred sobom istorijsku šansu za desetogodišnju transformaciju u franšizu – funkcioniše bez trunke sportske strpljivosti i dugoročne vizije?
Statistika je u ovom slučaju nemilosrdna i hirurški precizna. Od prvog odlaska Dejana Radonjića leta 2017. godine, kroz svlačionicu Crvene zvezde prodefilovalo je jedanaest različitih trenerskih imena uz ukupno 13 promena na mestu šefa struke. Ako proširimo istorijski presek na treći milenijum, dolazimo do frapantnog podatka da su klub u poslednjih 26 godina vodila čak 23 trenera! Od Karadžića, Sagadina i Pešića, preko Alimpijevića i Jovanovića, pa sve do Ivanovića, Sferopulosa i sada Obradovića. Ovaj podatak ne svedoči o vizionarskom radu, već o sistemskoj nemogućnosti da se jedan projekat razvija u kontinuitetu. Trener se konstantno tretira kao najbrža promenljiva, dok uprava brzim rezovima zapravo pokazuje sopstvenu slabost i nemogućnost da izdrži pritisak javnosti.
Pravi apsurd leži u činjenici da se rosteri besomučno menjaju svakog leta, pa čak i tokom same sezone, čime se direktno onemogućava stvaranje automatskih mehanizama u igri. U modernoj evropskoj košarci, ozbiljni klubovi prolaze kroz trogodišnje cikluse sa jednim stručnjakom kako bi izgradili identitet tima i profilisanost uloga. Kod Zvezde taj prostor ne postoji; čim nastupi neizbežna serija poraza u natrpanom kalendaru, balon puca. Obradoviću su, baš kao i Sferopulosu jesenas, igrači na kraju okrenuli leđa, što je rezultiralo višemesečnim padom forme. Ipak, umesto da se otvori diskusija o odgovornosti onih koji te rostere selektuju i definišu klupske ciljeve, ceh ponovo plaća čovek pored aut-linije. Dolazak Tomića kao privremenog rešenja, dok se iza kulisa pominje ime Vasilisa Spanulisa, samo potvrđuje da se matrica ne menja, a da se pojam kontinuiteta na Malom Kalemegdanu tumači na potpuno pogrešan način.
M.M.
