Insekti se danas sve češće pominju kao mogući održivi izvor proteina, ali veliki deo stanovništva Evrope i drugih zapadnih društava na samu ideju o njihovom jedenju reaguje snažnim gađenjem. Taj odnos obično se objašnjava kulturom i navikama, ali novo istraživanje sugeriše da bi priča mogla da bude mnogo starija. Naučnici su proučili zubni kamenac 745 anatomski modernih ljudi koji su živeli tokom poslednjih 33.000 godina i genetske podatke različitih populacija kako bi rekonstruisali istoriju entomofagije, odnosno ishrane insektima. ScienceDaily je 27. avgusta predstavio rezultate prema kojima su moderni ljudi na području Evrope, centralne i istočne Azije insekte verovatno jeli veoma retko, dok su oni bili znatno važniji deo ishrane kod pojedinih populacija u tropskim krajevima i, iznenađujuće, kod neandertalaca. Istraživači su tragove tražili u mikroskopskim ostacima zarobljenim u zubnom kamencu, koji može vekovima ili hiljadama godina da sačuva čestice hrane.
Posebno zanimljiv deo istraživanja dolazi iz genetike. Hitin je čvrsta materija od koje je napravljen spoljašnji skelet insekata, a ljudi poseduju enzime koji mogu da učestvuju u njegovoj razgradnji. Analizirajući varijacije gena povezanih sa hitinazama, istraživači su pronašli geografske obrasce koji odgovaraju istorijskoj dostupnosti insekata kao hrane. U populacijama iz toplijih područja, gde su veliki insekti dostupni tokom većeg dela godine i gde je njihovo sakupljanje energetski isplativo, određene genetske varijante povezane sa efikasnijim korišćenjem takve hrane bile su zastupljenije. U hladnijim delovima Evroazije situacija je drugačija. Insekti su sezonski dostupni, sitniji su i potrebno je mnogo vremena da se sakupi dovoljno kalorija, pa su veliki sisari, riba i biljke verovatno predstavljali mnogo praktičniji izbor. Zanimljivo je da analiza ukazuje da su neandertalci možda koristili insekte češće nego moderni ljudi koji su kasnije naselili iste oblasti, mada naučnici upozoravaju da je dokazivanje tačne količine takve hrane veoma teško.
To ne znači da današnji stanovnik Srbije odbija pečenog cvrčka zato što je njegov predak pre 9.000 godina doneo svesnu odluku da ga ne jede. Kulturne navike menjaju se mnogo brže od gena i imaju ogromnu ulogu u tome šta smatramo normalnim obrokom. U mnogim delovima sveta skakavci, larve, mravi i drugi insekti i danas su sasvim obična hrana, dok bi jela koja su kod nas uobičajena nekome iz druge kulture mogla izgledati jednako neobično. Ipak, nova studija pokazuje da prehrambene tradicije ne nastaju u praznom prostoru. Klima, dostupnost hrane i energetska korist nekog izvora proteina mogu tokom hiljada godina usmeriti i kulturu i biologiju populacije. Ako insekt nije pouzdan izvor hrane tokom većeg dela godine, nema mnogo razloga da se razvije složena tradicija njegovog sakupljanja i pripreme.
Danas se odnos ponovo menja jer uzgoj insekata više ne zavisi od toga koliko ih možemo pronaći u prirodi. Kontrolisane farme omogućavaju proizvodnju tokom cele godine, a pojedine vrste sadrže dosta proteina i zahtevaju manje prostora i hrane od klasične stoke. To, međutim, ne znači da će tanjiri uskoro biti puni celih skakavaca. Mnogo realniji put je korišćenje brašna i proteinskih sastojaka od insekata u proizvodima u kojima njihov izgled nije prepoznatljiv. Novo istraživanje zato ne govori samo o prošlosti. Ono objašnjava zašto tehnološko rešenje za budućnost hrane može da naiđe na prepreku koja je mnogo dublja od cene ili ukusa. Ljudi možda mogu vrlo brzo da naprave farmu insekata, ali menjanje prehrambenog osećaja koji se razvijao hiljadama godina verovatno će trajati mnogo duže.
S.B.
