Duboki okean dugo je posmatran kao ogroman, taman i gotovo prazan prostor u kojem život zavisi od malih količina hrane koje polako stižu sa površine. Organske čestice, ostaci planktona i drugog materijala tonu hiljadama metara, a samo mali deo te „morske snežne oluje” dospeva do najdubljih slojeva. Novo istraživanje, međutim, pokazuje da se tokom tog putovanja događa proces koji naučnici ranije nisu dovoljno uzimali u obzir.
ScienceDaily je 12. jula objavio da ekstremni pritisak u dubokom moru doslovno istiskuje hranljive materije iz organskih čestica koje tonu. Tako nastaju rastvorene supstance koje mikroorganizmi mogu lakše da iskoriste, pa se u delovima okeana za koje se pretpostavljalo da oskudevaju hranom pojavljuje neočekivani izvor energije.
Što je čestica dublje, pritisak vode postaje veći. Na nekoliko hiljada metara dubine on je toliko snažan da menja fizička svojstva materijala koji je stigao sa površine. Umesto da hranljive materije ostanu zarobljene sve dok čestica ne padne na dno, deo sadržaja oslobađa se već tokom tonjenja. Mikroorganizmi koji lebde u dubokoj vodi tako dobijaju pristup ugljeniku, azotu i drugim jedinjenjima potrebnim za život.
Otkriće je važno i zbog razumevanja klimatskog sistema. Okean je jedan od najvećih prirodnih rezervoara ugljenika, a način na koji organske čestice tonu utiče na količinu ugljen-dioksida koja se duže zadržava van atmosfere. Ako se više materijala razlaže tokom putovanja, to može promeniti procene o tome koliko ugljenika zaista stiže do morskog dna i tamo ostaje zarobljeno.
Najzanimljivije je to što ovaj proces ne zahteva nikakvu novu vrstu organizma niti nepoznatu hemijsku reakciju. Dovoljna je ogromna težina vode. Duboki okean, koji na prvi pogled deluje mirno i nepomično, zapravo neprestano prerađuje materijal koji pada sa površine i od njega stvara obrok za mikroskopski svet.
S.B.
