Atakama ima reputaciju mesta gde se ništa ne prima: ekstremna suša, so u zemljištu, ogromne temperaturne oscilacije. I baš zato zvuči kao šala kada Sajens dejli prenese da su naučnici u tom pejzažu našli raznovrsne zajednice nematoda – mikroskopskih glista koje su među najbrojnijim životinjama u tlu na planeti. Poenta nije samo “ima života”, nego kako je raspoređen i kojim trikovima opstaje.
Tim koji je vodio Univerzitet u Kelnu, uz Filipa Šifera, mapirao je nematode preko visinskih i klimatskih gradijenata u Čileu. Rezultat je iznenađujuće jasan: gde ima malo više vlage, raste i biodiverzitet; a nadmorska visina menja to koje vrste dominiraju. U najekstremnijim zonama, mnoge vrste prelaze na partenogenezu – razmnožavanje bez mužjaka – kao da priroda “isključuje” jedan korak da bi povećala šanse opstanka kada su uslovi brutalni.
Zašto su nematode uopšte bitne široj publici? Zato što su one u zemljištu ono što su “radnici u pozadini” u gradu: kontrolišu bakterijske populacije, učestvuju u kruženju hranljivih materija i služe kao indikator zdravlja tla. Kad vidite da one opstaju na “suvoj granici života”, dobijate i poruku o krhkosti: ako se malo promeni vlaga, hemija tla ili temperatura, čitave mikro-zajednice mogu da se pomere ili nestanu.
Studija objavljena u Nejčer komunikejšns ne pokušava da romantizuje pustinju – naprotiv, naglašava koliko su podaci o tlima ekstremnih ekosistema i dalje oskudni. A to je važna lekcija i za planetarnu nauku: Atakama se često koristi kao analogija za Mars, baš zato što je suva i “sterilna” na prvi pogled. Ako ispod te kore postoji bogatstvo sitnog života, onda i naše pretpostavke o “praznim” svetovima moraju biti skromnije.
S.B.
