Zašto se svet, prepun tehnologije i “brzih istina”, sve češće vraća zmajevima, čudovištima i magiji? The Guardian je 22. februara 2026. objavio esej Francisa Spaforda o tome zašto svi čitaju fantastiku – i zašto to nije bežanje, nego potreba da se stvarnost ponovo objasni kroz mit.
Autor piše iz ličnog ugla: kao neko ko je dugo bio u “književnoj” prozi, a zatim otvoreno zakoračio u čistu fantastiku. U tekstu se provlači zanimljiva opaska o savremenom izdavaštvu – da se, u šali, sve deli na “romantasy” i “sve ostalo”. I nije daleko od istine: fantazija se preliva iz knjiga u serije, filmove, igre, pa čak i u način na koji pričamo o politici i strahu.
Spaford brani poentu da fantastika ne mora “da se pravda”, ali mora da se razume. Zmaj nije samo ukras: to je figura za opasnost koju ne možemo lako racionalizovati; čudovište je često naše ogledalo; magija je alat da kažemo “nije sve pod kontrolom”. U “raščaranom” svetu, to je paradoksalno utešno – jer bar znamo ko je zlikovac, a ko junak, dok u realnosti granice šetaju.
Ono što Guardian suptilno podvlači jeste da mit nije suprotnost razumu, već druga vrsta jezika. Kad realnost postane previše složena, čovek traži priču koja može da “nosi” složenost bez raspadanja. I zato su zmajevi opet u modi: ne zato što smo postali naivniji, nego zato što tražimo narativ koji izdrži stres.
S.B.
