Tokom četvrt veka američka fotografkinja Nensi Li Kac tiho je stvarala jednu neobičnu kolekciju. Pisala je umetnicima, arhitektama, piscima, muzičarima i drugim ljudima čiji rad je cenila, dobijala dozvolu da ih fotografiše i zatim pravila crno-bele portrete u njihovim prirodnim prostorima. Pred njenim objektivom našli su se ljudi poput Rut Bejder Ginsburg, arhitekte Maje Lin, pop-art umetnika Roja Lihtenštajna, vajarke Luiz Buržoa i pijaniste Andrea Votsa. Ukupno su nastala 133 portreta. Neobičan deo priče jeste da Kac nijednu od fotografija nije izložila, prodala niti javno objavila. Projekat je praktično postojao samo između nje, fotografisanih osoba i uskog privatnog kruga. Berkeley News je 25. avgusta objavio da će kompletna serija prvi put postati javno dostupna u Magnes Collection of Jewish Art and Life, godinama nakon smrti autorke.
Kac je radila potpuno drugačije od današnje kulture društvenih mreža, u kojoj je fotografija često napravljena prvenstveno zato da bi odmah bila objavljena. Njena motivacija bila je gotovo suprotna. Želela je susret između fotografa i osobe ispred objektiva bez publike koja unapred utiče na ponašanje. Njeni modeli zato često ne deluju kao da poziraju za klasični reprezentativni portret. Rut Bejder Ginsburg stoji na maloj stolici i čita knjigu ispred ogromnog zida pravne biblioteke, dok je Lihtenštajn fotografisan na pokretnim merdevinama pored velikog platna koje upravo radi. Okruženje postaje deo portreta, a atelje, biblioteka ili radni prostor služe gotovo kao produžetak karaktera osobe.
Posle smrti fotografkinje 2018. godine njen životni partner Majkl Saks i sestra pregledali su materijal i izdvojili fotografije koje je sama Kac smatrala najvažnijim. Kolekcija je 2024. poklonjena Magnesu, a kustosi su se našli pred neobičnim izazovom: autorka skoro da nije ostavila javne intervjue, kataloge izložbi ili kritičke tekstove koji bi objasnili projekat. Njena biografija i namere zato su morale da se rekonstruišu kroz privatna sećanja i same fotografije. U vremenu kada se uspeh umetnika često meri brojem izložbi, prodaja i medijskih pojavljivanja, Kac je napravila ozbiljan opus i praktično ga držala van javnog života.
Upravo zbog toga kolekcija danas dobija dodatnu vrednost. Ne posmatramo samo poznata lica iz prošlog veka već i projekat koji nije oblikovan prema reakcijama publike. Fotografkinja nije menjala stil zato što je određeni rad bolje prolazio kod kritičara niti je razmišljala kako će slika izgledati u časopisu ili na društvenoj mreži. Dvadeset pet godina radila je skoro potpuno privatno. Kada se 133 portreta konačno nađu zajedno pred publikom, oni neće predstavljati retrospektivu umetnice koja je već bila poznata, već praktično prvo upoznavanje sveta sa čitavim njenim životnim projektom. Retko se događa da toliko veliki fotografski opus decenijama ostane skriven ne zato što je izgubljen, već zato što je njegova autorka tako želela.
S.B.
