Poklon ne mora da bude nov da bi nekoga potpuno iznenadio. Ponekad je dovoljno da na koricama nosi baš onu godinu koja nam nešto znači. U priči novinarke Kejti Ejkin, to je bila godina njenog rođenja. Majka joj je poklonila staro izdanje godišnjeg kuvara, pronađeno na prodaji polovnih knjiga u biblioteci. Naizgled obična zbirka recepata postala je mali prozor u vreme kada se porodični život odvijao oko nekih drugih šerpi, tanjira i svakodnevnih planova.
Ejkin u magazinu Southern Living opisuje kako su ona, njen brat i snaja dobili izdanja iz godina u kojima su rođeni. Njen primerak bio je iz 1994. godine. Fotografije i izbor jela vratili su je u doba kojeg se sama jedva seća, ali koje je obeležilo kuvanje njene majke. U toj kratkoj porodičnoj epizodi ima nečega veoma poznatog i našim kućama: recept često ostane sačuvan duže od povoda zbog kojeg je prvi put spremljen. A onda nas jedan list papira vrati za sto.
Da kuvari mogu da čuvaju mnogo više od spiska sastojaka pokazuje i zbirka američke Kongresne biblioteke. Među njenim rukopisnim tragovima svakodnevice nalazi se, recimo, recept Roze Parks za palačinke, zapisan na poleđini koverte. U vodiču za pravljenje porodičnih zbirki biblioteka savetuje da se uz uredno prekucan tekst sačuva fotografija originalnog rukopisa. Važne su i male napomene: kome je jelo bilo omiljeno, za koju priliku se pravilo ili šta je neko usput promenio. Upravo takvi detalji razlikuju porodičnu svesku od bezličnog spiska recepata.
Tu već možemo da zamislimo sasvim domaću verziju ovog poklona. Nekoliko stranica sa receptima za kiflice, štrudlu ili nedeljni ručak, fotografija osobe koja ih je najčešće spremala i kratko objašnjenje onog čuvenog „brašna koliko primi“. Ako tek sastavljate takvu zbirku, zamolite ukućane da jednom mere ono što obično dodaju odoka. Zapišite i veličinu tepsije, trajanje pečenja i sitnicu po kojoj se zna da je gotovo. Biblioteka preporučuje probu starih recepata pre unošenja u novu zbirku, jer nekadašnja uputstva često podrazumevaju znanje koje danas nemamo. Za čuvanje originala koristan je i savet američkog Nacionalnog arhiva: stranice treba što manje presavijati, a stare poveze ne otvarati na silu. Kopija recepta može da stoji uz šporet, dok original ostaje dalje od vode, masnoće i vrelih posuda. Tako se omiljeno jelo i dalje sprema, a papir sa poznatim rukopisom dobija priliku da potraje još mnogo godina. Ako se knjiga poklanja, uz nju može da ide i mala beleška o tome kome je pripadala i kako je dospela u porodicu.
Najlepše je što ovakav poduhvat ne traži posebnu priliku. Dovoljno je jedno popodne, telefon za fotografisanje stranica i malo radoznalosti. Umesto potrage za savršeno očuvanom knjigom, možda vredi otvoriti onu kojoj se listovi već razdvajaju od upotrebe. U njoj se može naći trag nečije brige, omiljeni ukus ili povod za razgovor koji se dugo odlagao. Poklon tada postaje i poziv: hajde da ovo ponovo napravimo zajedno. A za takvo okupljanje, složićemo se, uvek može da se pronađe još jedna stolica.
S.B.
Izvor: Postinfo
