Kad veštačka inteligencija “poraste”, ona ne raste u aplikacijama nego u megavatima. Kako piše TekKranč, najveće firme sada ulaze u infrastrukturu kao da prave industriju 20. veka: zemljište se meri u hiljadama jutara, a snaga u gigavatima – kao kod ozbiljnih energetskih blokova.
U istoj priči iskaču dve lokacije kao simbol novog doba: jedan projekat u Luizijani, na prostoru od oko 2.250 jutara, sa ambicijom da “izvuče” oko 5 gigavata računarske snage, i uz aranžman sa lokalnom nuklearnom elektranom da izdrži opterećenje. Paralelno se pominje i manji objekat u Ohaju, koji bi trebalo da radi na prirodni gas. U prevodu: da biste dobili “pametniji” četbot, neko mora da obezbedi ozbiljniju mrežu i ozbiljnije hlađenje.
Najzanimljiviji detalj nije ni tehnologija, nego ekonomija scale-a. Direktor Nvidije, Džensen Huang, procenjuje da bi se do kraja decenije u AI infrastrukturu moglo sliti između 3 i 4 biliona dolara. To više nije “IT budžet”, to je globalno građevinarstvo – betoni, trafostanice, kablovi, turbina na turbinu.
Odatle i nova vrsta tenzije: AI trka više nije samo ko ima bolji model, već ko ima stabilniju struju, vodu za hlađenje i dozvole koje se ne razvlače godinama. I zato je ova priča globalna zanimljivost – jer će se posledice videti i tamo gde niko ne pravi modele: u cenama energije, u planiranju mreže i u tome koliko brzo gradovi mogu da “progutaju” nove potrošače.
S.B.
