Ogledalo je za čoveka običan predmet, ali za nauku o životinjama ono je jedan od najzanimljivijih testova. Kada životinja vidi svoj odraz, pitanje nije samo da li će reagovati, nego da li razume da gleda sebe. Takav prag samoprepoznavanja dosad je potvrđen kod malog broja vrsta, a sada su u središtu pažnje beluge.
Smithsonian Magazine je pisao o istraživanju u kome su četiri beluge iz Njujorškog akvarijuma pokazale ponašanja koja ukazuju na to da mogu da prepoznaju sebe u ogledalu. Beluge su već poznate kao izuzetno inteligentni morski sisari, sa razvijenom komunikacijom i snažnim društvenim vezama, ali ogledalski test dodaje još jedan sloj toj slici.
Takva otkrića menjaju način na koji razmišljamo o životinjama koje žive daleko od našeg svakodnevnog iskustva. Kitovi nisu samo velika bića koja plivaju okeanom, niti atrakcije dokumentarnih filmova. Oni imaju društveni život, pamćenje, glasove, odnose i, kako se sve više čini, mnogo složeniji unutrašnji svet nego što smo dugo pretpostavljali.
Ovo je i opomena da inteligenciju ne merimo samo ljudskim merilima. Pas pokazuje jednu vrstu razumevanja, vrana drugu, delfin treću, a beluga možda četvrtu. Priroda nije napravila jednu stazu ka „pameti”, nego mnogo različitih puteva.
Kod nas se ovakve teme najčešće čitaju iz radoznalosti, ali imaju i širu poruku. Kada shvatimo da životinje nisu jednostavni automati, lakše razumemo zašto je važno kako se prema njima odnosimo, bilo da su u moru, šumi, zoološkom vrtu ili domaćinstvu.
Beluga pred ogledalom zato nije samo simpatična scena. To je trenutak u kome se čovek pita da li životinje gledamo dovoljno pažljivo.
S.B.
