Biblioteke se često zamišljaju kao zgrade sa policama, čitaonicama i tihim pravilima ponašanja. Ali savremena arhitektura sve češće pokušava da ih pretvori u mnogo šire prostore: mesta za okupljanje, učenje, šetnju, pogled, prirodu i javni život. Nova predsednička biblioteka Teodora Ruzvelta u Severnoj Dakoti upravo ide tim putem. Umesto da dominira pejzažom, ona pokušava da se u njega uklopi.
Designboom je pisao o novoizgrađenoj biblioteci koju potpisuje arhitektonski studio Snøhetta, poznat po projektima koji često spajaju zgradu i teren. Objekat se nalazi u predelu Badlands, ispod krova nalik preriji, sa idejom da arhitektura ne stoji kao strano telo u prirodi, već da deluje kao nastavak pejzaža.
Ovakav pristup je zanimljiv jer menja odnos prema monumentalnosti. Nekada su javne zgrade morale da budu visoke, teške i dominantne, kako bi pokazale značaj institucije. Danas se sve više ceni zgrada koja ume da bude važna bez potrebe da zauzme sav pogled. Travnati krov, prirodni materijali, staze i pažljivo vođenje posetioca kroz prostor postaju jednako važni kao zidovi i sale.
Teodor Ruzvelt je u američkoj istoriji povezan i sa idejom zaštite prirode, nacionalnih parkova i otvorenih predela. Zato ovakav arhitektonski jezik ima dodatni smisao. Biblioteka ne čuva samo dokumente, već pokušava da kroz prostor ispriča odnos čoveka prema prirodi. Posetilac ne dolazi samo da čita o istoriji, nego da je doživi kroz krajolik.
Kod nas bi ovakav princip bio veoma zanimljiv za muzeje, memorijalne centre, biblioteke i kulturne prostore u prirodnim ambijentima. Ne mora svaka važna zgrada da izgleda kao tvrđava. Neke mogu biti mirnije, mekše i pametnije postavljene. Biblioteka pod travnatim krovom pokazuje da arhitektura budućnosti možda neće uvek pokušavati da se vidi izdaleka. Ponekad će njena najveća snaga biti u tome što zna kada treba da se skloni i pusti pejzaž da govori.
S.B.
