Kad govorimo o istoriji života, životinje gotovo uvek uzmu glavnu ulogu. Ali svet u kome danas uopšte mogu da postoje šume, tlo, kiseonik na sadašnjem nivou i kopneni ekosistemi nastao je zato što su biljke nekada napustile vodu. To nije bio samo biološki prelazak iz jednog staništa u drugo. Bio je to geološki i atmosferski preokret. Prve fotosintetske forme već su dugo menjale hemiju planete, a kada su se biljni preci učvrstili na kopnu, počeli su da utiču na formiranje zemljišta, kruženje ugljenika, vezivanje minerala i čitavu arhitekturu kopnenog života. U tom smislu, biljke nisu dekor prirode. One su njen infrastrukturni inženjer.
Live Science u autorskom objašnjenju vrlo lepo podseća da bez fotosinteze i postepenog obogaćivanja atmosfere kiseonikom ne bi bilo ni složenijeg života kakav poznajemo. Za radoznalog čitaoca korisno je dodati i sledeće: izlazak biljaka na kopno nije značio samo „više zelenila“, već novu hemiju tla, nove niše za gljive i životinje i dugoročno snažniji uticaj na klimu kroz vezivanje ugljenika. Kada danas govorimo o klimatskim ciklusima i biosferi, zapravo još uvek živimo unutar posledica tog drevnog prelaska. Drugim rečima, priča o biljkama nije fusnota uz priču o životu. Ona je jedan od razloga što je kopno uopšte postalo mesto gde istorija života može da se razgrana.
S.B.
