Da su im rekli da ostanu još dva meseca, niko u timu ne ni reč rekao – svi do jednog.
Spasilački tim Srbije proveo je više od 200 sati u potrazi za preživelima posle razornog zemljotresa ,koji je od 6. februara odneo više od 45.000 ljudi u Turskoj. Svedočio je apokaliptičnim prizorima – izvlačenja žrtvi iz ruševina, podrhtavanju tla, ali i bolnim molbama porodica da pronađu njihove najmilije
Moral im se, s druge, dizao „do neba“ kada bi u gomili krša, šuta, betona i građevinskog materijala spasli preživelog, što je i puka sreća, imajući u vidu razmere razaranja, priča za Internet portal RTS-a Milan Kocić, oficir za vezu u srpskom specijalističkom timu za spasavanje iz ruševina Sektora za vanredne situacije.
„Često smo videli žrtve. Mirisi su bili intenzivni. Najteže mi je bilo da vidim članove porodice koji su se peli na ruševine. Očekuju od vas ono što verovatno i sami znaju da je nemoguće. U interakciji kažu da se baš tu nalaze njihova deca, supružnici ili roditelji. Nemate prava da ne pokušate da ih spasite“, priseća se Kocić.
Iako je tim od 45 vatrogasaca-spasilaca iz različitih delova Srbije, koji se među prvima u svetu uputio ka turskom gradu Hataj, bio svestan rizika od novih potresa i urušavanja zgrada – nisu strahovali za svoje živote. Jedini cilj ovog složenog poduhvata bio je da na vreme pronađu preživele. Naš tim je, uz pomoć psa Zigija i specijalne opreme, spasao troje ljudi i pronašao 23 tela.
„Nisam bio na terenu kada je naš tim spasio živu osobu. Bio sam na putu ka kampu, što sebi ne mogu da oprostim. Pozvao me je Davor Vidović, vođa srpskog tima, pitao gde se nalazim kako bi mi saopštio vest. Zbog video-snimaka i priča koje su delili momci, kao da sam prisustvovao akciji. Osećaj je neverovatan. Moral u kampu skočio je u nebo„, priča Kocić.
Da bi opisao na kom nivou je bila motivacija posle takve akcije spasavanja u srpskom timu, oficir za vezu Kocić kaže:
„Da su nam u tom trenutku rekli, ostaćete ovde još dva meseca, niko u timu ne bi ni reč rekao – svi do jednog„. Njih 45 su, objašnjava Kocić, radili kao jedan u borbi za svaki život.
„Bili smo svesni rizika. I srušene zgrade imaju narušene konstrukcije. Dodatne stabilizacije bile su potrebne da bi se prišlo lokacijama. Moglo je da dođe do naknadnog, jačeg potresa i da to padne, a potresi su bili svakodnevni. Neke nismo ni osetili. Teške mašine radile su u okruženju, što utiče na to da se zemlja trese i da se priviknete na osećaj„, navodi Kocić.
Borbeni mod, traume i altruizam
Katastrofalni zemljotres odraziće se na mentalno stanje nacije, upozorava Svetska zdravstvena organizacije, ističući da su ljudi u Turskoj traumatizovani i da je hitno potrebna međunarodna podrška. Ko je, međutim, podrška vatrogascima-spasiocima?
Prema rečima Nikolete Barać, iz Odeljenja za psihološku delatnost pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, među vatrogascima postoji ogromna snaga i kapaciteti za prevazilažanje stresnih situacija. Pomaže im, smatra, i to što se u timu međusobno podržavaju, otvoreno deleći kroz kakve teške i specifične situacije svakodnevno prolaze.
„U borbenom su ‘modu’ na terenu. Fiziologija odradi svoj deo posla i ne osećaju stres. Može, ali i ne mora da se desi da po povratku iz Turske imaju smanjene kapacitete. Normalno je i da se pojave simptomi različitog funkcionisanja od uobičajenog. Vrlo brzo se, međutim, vrate u redovno tokove„, smatra Baraćeva.
Iz ugla oficira za vezu u spasilačkom timu Srbije Milana Kocića, spasioci su po povratku u zemlju usmereni na analizu akcije u Turskoj. Razgovaraju o tome, kaže, da li je bilo propusta sa njihove strane i koliko su bili efikasni, kako bi u sličnim situacijama ubuduće još bolje mogli da deluju.
„Suština je da se fokusirate na to zbog čega ste došli i da date maksimum. Mogao sam u Turskoj da sedim i prebiram po stvarima ljudi koji su živeli u tim, sada srušenim, stanovima- tu su bile fotografije, udžbenici, garderoba. Možete da zaključite mnogo o tim životima„, smatra Kocić.
Na pitanje da li se spasilački timovi po povratku iz Turske mogu da imaju takozvani posttraumatski poremećaj, koji se javlja kod vojnika po povratku iz ratnih područja, psiholog Nikoleta Barać objašnjava da je razlika u altruizmu – koji je glavna motivacija spasioca, zbog čega se takve strahote lakše prevazilaze.
„Posle intervencije u Turskoj, imamo aktivnosti sa spasiocima širom Srbije. Propisano nam je i da se angažujemo 72 sata nakon svake teže intervencije. Vatrogasci dolaze sa različitim iskustvima i kapacitetima da prevaziđu stres. Ako u nekom trenutku nemate kapaciteta, potpuno je u redu da se javite„, ističe Baraćeva.
Kroz osmeh poručuje i da se vatrogasci u praksi češće javljaju odeljenju za psihološku delatnost zbog privatnih problema, nego zbog psihološke podrške posle teških intervencija.
Šokirani zbog razaranja, ali i zbog pitanja „kako si“
O obimu katastrofe, najgore u novijoj istoriji Turske, govore i procene Svetske banke koja navodi da je zemljotres u toj zemlji naneo direktnu fizičku štetu od 34,2 milijarde dolara, ističući da bi ukupni troškovi obnove zemlje mogli da budu duplo veći. Više od 160.000 zgrada sa 520.000 stanova srušilo se ili je teško oštećeno.
Prema Kocićevim rečima, srpski tim bio je šokiran kada je prvo jutro po dolasku u turskom Hataju ugledao razmere tog srušenog grada.
„Stigli smo tokom noći. Nije bilo struje u gradu. Jedino što smo pored puta uočili je po koji urušeni objekat. Tek ujutru je bio šok kada smo videli da je pola grada srušeno„, priča Kocić.
Priznaje i da je tek posle razgovora sa porodicom shvatio da su tokom misije u Turskoj, spasioci sebi nametnuli vrstu šablona prema kojem su funkcionisali iz dana u dana.
„Ljudi su me pitali – kako si. Nisam se osećao lošije ili veliku promenu. Prolazio sam disciplinovano kroz dnevne aktivnosti. Ne dozvoljavam sebi da razmišljam o drugom aspektu te nesreće. Fokusiram se samo na posao – navodi Kocić.
Govoreći o dnevnim aktivnostima, priča da su vođa tima i on ujutru odlazili na sastanak sa timovima iz drugih država, potom se vraćali u šatorski kamp na doručak sa našim spasiocima, planirali i delili poslove, izlazili na teren, a zatim uveče pisali izveštaje i analize.
„Iz dana u dan funkcionišete na način da možete da pomognete timu kao deo njega, ali i onima kojima je pomoć potrebna. Vodili smo računa i brinuli jedni o drugima. Tražili smo povratnu informaciju kakvo je raspoloženje ekipe, da li su dobro i jesu li spremni„, navodi Kocić.
Proživljavaju gubitke i patnju drugih
Vatrogasci-spasioci i svakodnevno nam pomažu u saobraćajnim nesrećama, požarima, poplavama, ali i u drugim vanrednim situacijama – njihova lica, kao slamku spasa, prva su koja u nesrećnim okolnostima želimo da ugledamo.
„U društvu o njima postoji pozitivan stav. I članovi porodice su im podrška. Ne dele, međutim, sa njima sve teške trenutke kroz koje prolaze, da bih zaštitili. Najteže stvari, čini se, obrade međusobno – u okviru svog tima„, navodi Nikoleta Barać.
Prema njenim rečima, tehničke intervencije u saobraćaju za njih su mentalno najbolnije, prevashodno jer su najčešći ishodi tih nesreća teške povrede ili smrt ljudi. Ističe i da vatrogasci tada najčešće pribegavaju takozvanoj izolaciji afekta.
„To je mehanizam kojim im koristi da posle određenog vremena, kada splasnu i adrenalin i stres, obrade situaciju. Ako budu preplavljeni emocijama tokom intervencije, neće moći da funkcionišu. Dodatno su pogođeni jer prisustvuju i gubicima i patnjama. Normalno je i da se poistovete sa žrtvama. Sekundarnu viktimizaciju nose sa sobom„, zaključuje Nikoleta Barać.
