Neki glumci ostanu u sećanju po jednoj rečenici, neki po liku, a neki po osećaju koji se javi čim ih ugledamo na ekranu. Robin Vilijams pripada ovoj poslednjoj grupi. Njegovo ime lako prizove i smeh i nežnost, ponekad iz iste scene. Saša Baron Koen nedavno je govorio upravo o toj sposobnosti: da komičar publiku nasmeje, a zatim je iskreno dirne. Takvo priznanje kolege pruža lep povod da se ponovo razmisli o onome zbog čega se pojedinim filmovima rado vraćamo.
Magazin People preneo je Koenov razgovor sa Džošom Horovicem u njujorškom centru 92NY. Koen je među glumcima kojima se divi izdvojio Vilijamsa i Dastina Hofmana, naglašavajući koliko ga pokreće spoj uverljivosti i emocije. Kod Vilijamsa mu je posebno bila inspirativna sposobnost prelaska iz komičnog u dirljivo. Nije izdvojio jedan omiljeni Vilijamsov film. To ostavlja prostor publici da sama prizove naslov koji joj prvi padne na pamet, a izbor često govori i o uzrastu u kojem ga je gledala.
Jedan od poznatih primera takvog spoja je „Gospođa Dautfajer”. Zvanični opis studija 20th Century Studios podseća na osnovu priče: otac, koga igra Vilijams, prerušava se u dadilju kako bi provodio više vremena sa svojom decom. Komična zamisao otvara prostor za niz nezgodnih situacija, ali ispod nje ostaje vrlo razumljiva želja za bliskošću. Film je režirao Kris Kolambus, a uz Vilijamsa igraju Sali Fild i Pirs Brosnan. Njegova privlačnost može da se razume i bez prepričavanja pojedinačnih gegova: iza maske gledalac stalno prepoznaje čoveka.
U tome leži zanimljiv izazov komedije. Glumac treba da bude dovoljno slobodan da iznenadi, a dovoljno uverljiv da nam bude stalo do lika. Ako ostane samo dosetka, scena može biti smešna i brzo zaboravljena. Kada uz nju dođe osećaj da razumemo nečiju potrebu ili slabost, film dobija drugi život u našem pamćenju. Tada ga ne prepričavamo samo kroz ono što se dogodilo, već i kroz sopstvenu reakciju. Jedni će pamtiti glas i izraz lica, drugi trenutak tišine posle smeha, a treći to sa kim su sedeli dok su gledali.
Koenovo podsećanje zato je prijatan mali predah od stalne potrage za sledećim novitetom. Filmsko zadovoljstvo može da bude i ponovni susret sa poznatom pričom, sada iz nešto drugačijeg ugla. Ono što nam je nekada bilo samo duhovito, kasnije može delovati nežnije ili složenije. U tome je posebna vrednost glumaca koji umeju da spoje različita raspoloženja, a da gledalac ne oseti nagli šav između njih. Vilijamsovo stvaralaštvo i dalje pruža mnogo takvih susreta: vedrih, toplih i dovoljno ljudskih da razgovor o njima traje i kada se ekran ugasi.
S.B.
Izvor: Postinfo
