eke kuće osvoje čoveka čim pogleda njihovo stepenište. Druge traže malo više mašte: iza zapuštenih zidova treba prepoznati prostor u kojem bi ponovo moglo lepo da se živi. Laureta i Džejms Gejl izabrali su upravo takav posao. Njihova porodična priča vezana je za obnavljanje starih bruklinskih kuća, onih prepoznatljivih zgrada u nizu koje ulici daju ritam i karakter. U njima su videli priliku da se sačuvaju stari detalji, a istovremeno napravi prijatan smeštaj za savremene goste.
Kako prenosi magazin People, par je razvio posao sa tri kuće za goste. Prvi projekat bio je objekat Madison, iz sredine 19. veka, dok je njihov noviji poduhvat, Halsey, smešten u zgradi iz devedesetih godina tog stoleća. U posao su bili uključeni i članovi porodice, a obnova poslednje kuće zahtevala je odobrenja za radove na zaštićenom objektu. Priča zato ima mnogo više slojeva od lepih fotografija pre i posle: iza završene fasade stoje dogovori, pripreme i veliki broj malih odluka.
U Bruklinu takve kuće nisu samo pojedinačne adrese. Njujorška Komisija za očuvanje znamenitosti, objašnjavajući zaštitu jednog dela četvrti Bedford-Stajvesant, ističe vrednost nizova zgrada iz 19. veka za izgled čitavog kraja. Važna je celina: stepeništa, prozori, ulazi i fasade zajedno stvaraju prepoznatljivu ulicu. To je blisko i našem iskustvu starih gradskih jezgara. Kada se jedan detalj izgubi, promena možda deluje mala, ali niz takvih izmena može potpuno da promeni atmosferu prostora kroz koji svakodnevno prolazimo.
Obnova zato postavlja zanimljivo pitanje: kako sačuvati staro, a omogućiti udoban današnji život? Njujorška pravila razlikuju vrste radova i njihovo dejstvo na zaštićene delove građevine. Uređenje instalacija nije isto što i promena istorijskog prozora ili uklanjanje spoljnog ukrasa. Za vlasnika to znači da planiranje mora da počne pre nego što majstori stignu. Za posmatrača gotove kuće, međutim, najbolje rešenje često je ono koje deluje prirodno: kao da je zgrada oduvek mogla da bude i stara i udobna, bez međusobnog nadmetanja ta dva kvaliteta.
Najlepši deo ove priče jeste pomisao da gost može da boravi u prostoru koji ima prošlost, a da se u njemu oseća sasvim opušteno. Stara vrata, visok prozor ili obnovljeno stepenište tada postaju deo svakodnevnog iskustva, umesto detalja koje gledamo samo spolja. Takve kuće podsećaju da očuvanje gradskog nasleđa može da dobije vrlo živu, praktičnu svrhu. U njima se ponovo otvaraju prozori, raspakuju koferi i planiraju šetnje. Zgrada ostaje prepoznatljiva, ali dobija nove ljude i nove uspomene, što je možda najprijatniji nastavak koji jedna stara kuća može da dobije.
S.B.
Izvor: Postinfo
