Školske svečanosti obično se pamte po fotografijama, odeći i uzbuđenju pred proglašenje. U jednoj školi u Pensilvaniji najvažniji trenutak dogodio se odmah nakon što je pobednik već bio poznat. Keni Sedanio Ramirez dobio je počasnu krunu, pogledao druga pored sebe i odlučio da mu je preda. Jednostavan gest promenio je ton čitavog događaja. U centru pažnje našla su se dvojica učenika, a ono što je moglo da ostane lično slavlje pretvorilo se u zajedničku uspomenu.
People je objavio priču o događaju u školi Mahanoy Area, gde su Keni i Ekston bili finalisti izbora na tradicionalnoj školskoj proslavi. Kada je proglašen, Keni je primetio da je njegov drug uznemiren i predao mu krunu i lentu. Snimak prikazuje emotivnu reakciju i podršku okupljenih. Ekston ima Daunov sindrom, ali srž priče je prijateljski postupak: jedan učenik je u trenutku sopstvene radosti obratio pažnju na to kako se oseća drugi.
U razgovoru za televiziju ABC 6, Keni je objasnio da je želeo da oraspoloži druga. Govorio je i o vrednostima kojima ga je naučila majka, kao i o mlađem bratu koji ima autizam. Njegovo objašnjenje ostalo je vrlo neposredno, bez potrebe da od sopstvenog postupka pravi veliki podvig. Rekao je i da se na kraju proveo bolje nego što je očekivao, iako krunu nije zadržao. Upravo taj detalj daje priči vedrinu: poklonjena pažnja vratila mu se kroz lepše zajedničko veče.
Za škole, ovakav događaj može biti povod za razgovor o pripadanju, bez velikih parola. Učenici veoma dobro prepoznaju razliku između priče o drugarstvu i trenutka kada se neko zaista ponaša kao drug. To ne znači da svaka nagrada treba da se pokloni ili da postoji jedan ispravan način da se pokaže podrška. Nekada je dovoljno sačekati nekoga, uključiti ga u razgovor ili pitati šta mu je potrebno. Važno je da osoba bude viđena kao ravnopravan učesnik, sa svojim željama, interesovanjima i osećanjima.
Upravo zato ova scena ostavlja lep utisak i izvan škole u kojoj se dogodila. Lako je razumeti uzbuđenje mladih ljudi kojima takvo veče mnogo znači, a jednako je lako prepoznati vrednost spontanog prijateljskog postupka. Kruna je ostala predmet od kojeg je priča krenula, ali ono što joj daje težinu jeste odnos između učenika. Kada se za nekoliko godina budu prisećali proslave, verovatno će fotografija reći samo deo onoga što se dogodilo. Ostatak staje u jednostavnu sliku: neko je imao razlog da bude srećan i poželeo je da tu sreću podeli.
S.B.
Izvor: Postinfo
