Sezona puna oscilacija, velikih nada i još većih ulaganja, stala je u 40 minuta košarkaške nemoći u Barseloni, gde je Crvena zvezda položila oružje lakše nego što je iko mogao da pretpostavi.
Nikada poraz sam po sebi nije bio toliki problem koliko način na koji je on doživljen. Crvena zvezda u „Blaugrani“ nije ličila na ekipu koja se bori za plej-of, već na sastav koji jedva čeka da se sezona završi. Konačnih 80:72 deluje kao „pristojan“ poraz, ali on je puka kozmetika za one koji nisu videli maksimalnih -22 i apsolutnu dominaciju katalonskog giganta. Vil Klajburn je otvorio meč sa nestvarnih 6/6 za tri poena, dok su ga defanzivci crveno-belih posmatrali kao turisti. Nedopustivo je da se igrač takvog kalibra ne tretira kao Klej Tompson, već mu se dozvoljava da se „zapali“ bez ijednog jačeg faula.
Dok je Kodi Miler Mekintajer (19 poena) bio jedini koji je bar pokušao da „ujede“, ostatak tima Saše Obradovića izgledao je pogubljeno. Poražavajuće zvuči podatak da je Zvezda prvo poluvreme završila sa svega tri asistencije. Bez protoka lopte, sa očajnom selekcijom šuta Džordana Nvore i „ciglama“ koje su parale vazduh, poraz je bio neminovan. Posebna misterija ostaje klupa – zašto u ovakvom meču nije bilo mesta za kapitena Ognjena Dobrića, čoveka od zadatka i šuta? Barselona je presudila srpskom timu rutinski, ostavljajući ga na desetom mestu, što je, ispostaviće se, maksimalni domet ovog rostera.
M.M.
