Košarkaški svet je sinoć u Barseloni svedočio nečemu što se retko viđa na ovom nivou – potpunoj taktičkoj pogubljenosti trenera koji u najvažnijih 40 minuta sezone ne koristi svoje najjače adute.
Nema drugog načina da se opiše ono što je Saša Obradović demonstrirao u „Blaugrani“ osim kao trenerski fijasko. Izjava da poraz od 80:72 i deseto mesto na tabeli „nisu razočaranje“ zvuči kao neslana šala za klub koji je u protekle dve godine uložio desetine miliona evra u sastav koji je trebalo da napadne Fajnal-for. Dok je Vil Klajburn sipao trojke kao na treningu, Obradović je „taktički“ odlučio da Ognjen Dobrić, kapiten i čovek koji je ovakve utakmice rešavao stotinama puta, ne dobije ni sekundu na parketu. Opravdanje da je to „taktička odluka“ dok vam se ekipa raspada u odbrani je, u najmanju ruku, priznanje nemoći.
Zvezda je pod Obradovićem u Barseloni izgledala kao razbijena vojska. Nedostatak čvrstine, katastrofalan defanzivni skok i neshvatljiva nekonstantnost postali su zaštitni znak ovog tima. Umesto da preuzme odgovornost za očajnu selekciju igrača i još goru egzekuciju na terenu, trener crveno-belih se bavi analizom Monaka i hvali Barselonu kako „bolje igra ove utakmice“. Navijači Crvene zvezde nisu kupovali sezonske karte da bi slušali hvalospeve o protivnicima, već da bi videli tim koji grize. Sinoć nismo videli ni tim, ni trenera, već samo skupo plaćenu grupu građana koja je jedva dočekala kraj evropske agonije.
M.M.
