Neuspeh je, u najblažem mogućem smislu, jedina reč kojom se može opisati učinak Crvene zvezde u poslednje dve evroligaške sezone, naročito nakon što je barselonska noć stavila tačku na još jedan pokušaj proboja u evropski vrh.
Nema više prostora za relativizaciju. Ono što je u jednom trenutku delovalo kao potencijal za istorijski iskorak i možda čak napad na Fajnal-for, pretvorilo se u košmarnu regresiju. Poraz od Barselone u plej-inu nije samo rezultatski krah, već simbolični „urešeni“ završetak puta koji nikako nije kompatibilan sa mernom jedinicom klupskih ambicija. Crvena zvezda će ovog proleća obeležiti punih deset godina bez plasmana među osam najboljih ekipa Evrope. Poslednji put se to dogodilo u aprilu 2016. godine protiv moskovskog CSKA, a od tada – muk. Najporažavajući podatak leži u činjenici da je prošlo čak 54 godine, ili više od pola veka, od poslednje situacije u kojoj je klub upisao pobedu u nekoj eliminacionoj rundi najjačeg takmičenja.
Ulaganja u protekle dve godine bila su enormna, verovatno najveća u istoriji srpske košarke, ali povraćaj te investicije na terenu je ravan nuli. Od sezone 1972/73, kada je Zvezda igrala polufinale nakon eliminacije tiranarskog Partizanija, klub je četrnaest puta igrao sa najboljima, a samo tri puta uspeo da izađe iz grupne faze. Za klub takve tradicije i trenutnog budžeta, ovakav bilans je naprosto neprihvatljiv. Analize koje slede moraju biti duboke i beskompromisne, jer „plej-in“ nije i ne sme biti kapa pod kojom se krije neuspeh ovakvih razmera.
M.M.
