Radna odeća ustupila je mesto šljokicama, kaubojskim šeširima i frizurama koje je nemoguće ne primetiti. Naromajn, malo mesto u australijskom Novom Južnom Velsu, ove subote živi u ritmu festivala posvećenog Doli Parton. Ulice su postale prostor za ples i susrete, a uobičajeni dnevni poslovi nakratko su prepustili glavnu ulogu muzici. Za ovakvu proslavu nije potrebno da svi pevaju savršeno ili znaju svaki korak. Dovoljno je da postoji nekoliko pesama koje publika prepoznaje i dovoljno dobre volje da se među nepoznatim ljudima brzo pronađe društvo za refren.
Organizatori su za 10. oktobar najavili dnevnu uličnu proslavu, nastupe, prodajne štandove, hranu i porodičnu zabavu, a zatim večernji koncert. Program traje od jutarnjeg okupljanja do večernjeg pevanja, uz nagrade za kostime i nastupe posvećene kantri muzici. Posebno je naglašeno da je događaj nezavisna inicijativa lokalne zajednice, inspirisana muzikom i duhom Doli Parton. Taj detalj je važan za razumevanje atmosfere: ovde veliki deo čarolije stvaraju sami posetioci. Šešir, par čizama i malo šljokica postaju način da se učestvuje, umesto da se samo stoji ispred bine. U takvoj atmosferi i publika postaje deo programa. Neobična kombinacija odeće može da pokrene razgovor, a poznata melodija da okupi ljude koji se nekoliko minuta ranije nisu poznavali. Za dobar festivalski dan ponekad je potrebno upravo tako malo.
Australijski ABC u današnjoj reportaži opisuje mesto od približno 3.500 stanovnika koje je za festivalski vikend dobilo šaljivi nadimak „Dolimajn”. Organizatori govore o dosad najvećem odzivu, a lokalne prodavnice i smeštaji imaju korist od posetilaca. Među gostima su i mladenci Sem i Amber Blum, koji su na svom venčanju umesto prvog plesa otpevali duet „Islands in the Stream”. Na festival su došli sa decom, pa se njihova porodična proslava nastavila među drugim ljubiteljima iste muzike. To je mali, topao detalj koji mnogo bolje dočarava događaj od bilo kog zvaničnog slogana.
Festivali u manjim mestima imaju posebnu vrstu bliskosti. U istom danu susreću se ljudi koji tu žive, gosti koji su doputovali zbog muzike i porodice kojima je izlazak prilika da zajedno provedu vreme. Neko pažljivo pripremi kostim, neko dođe zbog koncerta, a neko najduže ostane kod štandova i razgovora. U tome je njihova snaga: nisu svi primorani da se zabavljaju na isti način. Naromajn pokazuje kako prepoznatljiva tema može da objedini različite razloge za dolazak. Muzika pruža zajednički jezik, a ostatak nastaje između nastupa, dok ljudi razmenjuju osmehe i komentarišu šešir koji je upravo prošao ulicom.
Iz Srbije takva scena deluje daleko samo na mapi. Dobro znamo koliko jedno mesto može da oživi kada se pojavi povod da se izađe, dočekaju gosti i pokaže ono što zajednica voli. U australijskoj verziji to su kantri pesme i ružičasti detalji, ali osećaj je sasvim poznat. Najlepše uspomene sa takvih događaja često nisu savršeno snimljen koncert, već mali trenuci koje nismo planirali: zajedničko pevanje, neočekivan razgovor ili dete koje prvi put zapleše pred publikom. Kada festival uspe da napravi prostor za takve stvari, njegov značaj prevaziđe program. Gradić dobije dan koji će još dugo prepričavati.
S.B.
