Kada čujemo da je nešto sačuvano „u oblaku”, obično znamo da se iza izraza kriju računari negde na Zemlji. Jedan novi eksperiment toj metafori daje sasvim drugačiju visinu. Gugl je u okviru projekta Suncatcher poslao prototip satelita u orbitu da bi ispitao kako se njegovi čipovi za mašinsko učenje ponašaju u svemirskim uslovima. To još nije velika orbitalna računarska mreža, već početni istraživački korak. I upravo zato je zanimljiv: umesto da se sve završi na atraktivnoj zamisli, deo pitanja sada može da dobije odgovor iz stvarnog leta.
Kompanija je u zvaničnoj objavi navela da je satelit, razvijen sa partnerom Planet, lansiran 1. oktobra raketom kompanije Spejs eks, u okviru misije Transporter-18. Kontakt je uspostavljen i letelica se, prema toj objavi, ponašala kako je očekivano. Istraživači žele da prikupe podatke o tome kako čipovi podnose fizičko opterećenje leta, zračenje i velike temperaturne razlike. Uspešan kontakt zato treba razumeti kao važan početak, a ne kao dokaz da je čitava ideja već spremna za masovnu upotrebu. Prava vrednost testa nalazi se u informacijama koje će tek biti prikupljene.
Fortjun danas izdvaja ovaj poduhvat kao neobičan pravac razvoja računarske infrastrukture i opisuje prototip približno veličine frižidera, sa četiri čipa za veštačku inteligenciju. U njegovoj priči solarni paneli imaju važnu ulogu, ali mnogo zanimljivije pitanje glasi šta se događa sa toplotom koju elektronika stvara. U svemiru ne možemo jednostavno da otvorimo prozor ili uključimo ventilator kao u sobi. Zato ovakva zamisao podjednako pripada svetu računara i svetu svemirskog inženjerstva. Čip koji dobro radi u poznatom okruženju mora tek da pokaže kako se ponaša kada se gotovo svi spoljašnji uslovi promene.
Gugl svoj program opisuje kao dugoročno istraživanje mogućnosti da se infrastruktura za mašinsko učenje jednog dana razvija i van Zemlje. Najvažnija reč u toj rečenici je „istraživanje”. Test treba da pokaže šta radi, gde su ograničenja i šta bi trebalo drugačije projektovati. To je mnogo zanimljivije od obećanja da je budućnost već stigla u konačnom obliku. Dobar eksperiment može da donese koristan rezultat i kada otkrije problem. Inženjeri tada imaju jasniju osnovu za sledeći pokušaj, umesto da odluke donose samo na osnovu proračuna i pretpostavki napravljenih pre lansiranja. Upravo je zato važno razlikovati ono što je već potvrđeno od onoga što se tek proverava. Lansiranje i uspostavljen kontakt jesu stvarni koraci; buduća primena zavisi od rezultata. Takva razlika ne umanjuje uzbudljivost poduhvata, već nam omogućava da pratimo njegov stvarni napredak.
Za čitaoca koji ne prati razvoj čipova, priča ima jednostavnu privlačnost: predmet veličine kućnog uređaja nosi pitanje koje bi jednog dana moglo da promeni mnogo veću industriju. Ipak, najlepši deo nije veličina obećanja, već spremnost da se ideja proveri korak po korak. Iza svake takve letelice stoje ljudi koji moraju da usklade elektroniku, energiju, materijale i komunikaciju. Dok satelit kruži iznad Zemlje, njegov glavni posao je da im šalje odgovore. Za sada nema potrebe da zamišljamo čitave računarske gradove među zvezdama. Dovoljno je jedno malo, stvarno ispitivanje koje će pokazati šta dalje ima smisla pokušati.
S.B.
