Na poluvremenu je razlika bila samo tri poena, a na kraju je domaća publika imala mnogo razloga za slavlje. Ragbisti Novog Zelanda pobedili su Australiju sa 50:19 na stadionu Eden park u Oklendu i ponovo zadržali Bledislou kup. Za ljubitelje sporta koji ragbi prate samo povremeno, ovo je jedna od onih utakmica u kojima rezultat posle pauze ispriča sasvim drugačiju priču od prvog dela. Australija je ostala blizu pri 17:14, ali su domaći u nastavku pronašli ritam koji protivnik nije uspeo da isprati. Tribine su dobile veče puno akcije i prepoznatljivih crnih dresova u naletu.
Iza imena pehara stoji veliko susedsko rivalstvo, pa njegovo zadržavanje za domaće nije tek još jedna stavka u sezoni. Rojters navodi da je Novi Zeland trofej sačuvao 24. godinu zaredom, a niz neporaženosti na Eden parku produžio na 54 utakmice. Takve brojke zvuče gotovo nestvarno kada se pročitaju odjednom. Ipak, nijedna ranija pobeda ne može da odradi posao u narednom susretu. Upravo zato je način na koji je ekipa reagovala posle tesnog prvog poluvremena važniji od same tradicije: prednost je trebalo izgraditi ponovo, na terenu i protiv protivnika koji je još imao razloga da veruje u dobar ishod.
Novozelanđani su u drugom delu postigli pet eseja, odnosno poentiranja spuštanjem lopte u protivnički završni prostor. Demijan Mekenzi doprineo je ukupno 15 poena, dok je Kem Roigard bio među najzapaženijim igračima susreta. Gardijanov izveštaj uživo posebno ističe njegov uticaj na organizaciju igre i navodi da je proglašen igračem utakmice. Za publiku je to bila prilika da vidi koliko dobar tajming može da promeni tok napada. Ragbi izgleda kao sport snage, ali njegov najlepši deo često stane u pravovremeno dodavanje i trenutak u kojem saigrač prepozna otvoren prostor.
Upravo zbog toga ovakvi susreti mogu da privuku i nekoga ko još ne poznaje svako pravilo. Ne mora se odmah razumeti svaka odluka sudije da bi se pratilo kako tim pomera loptu, čuva posed i traži prolaz. U jednom napadu pažnju privuče snažan prodor, u sledećem precizna podrška igrača koji dolazi iz drugog plana. Kada takve stvari počnu da se nadovezuju, utakmica dobija ritam koji je lako osetiti. Novom gledaocu često je najzanimljivije da prati jednog igrača i vidi koliko posla obavlja i onda kada lopta nije kod njega. Tada se iza velikog rezultata jasnije vidi zajednički rad. Publika tada primećuje i one male odluke koje u sažetku lako promaknu: trenutak kada se sačeka, promeni pravac ili lopta prepusti bolje postavljenom saigraču.
U takvim potezima snaga postaje timska veština, a napad nešto mnogo zanimljivije od samog trčanja ka cilju.
Pobeda je Novom Zelandu donela i prekid niza od tri poraza, pa je slavlje imalo dodatnu težinu. Posle perioda u kojem rezultati nisu bili željeni, ekipa je odigrala nastavak koji vraća samopouzdanje. To je deo sportske priče koji razumemo bez obzira na to da li navijamo za ragbi klub, košarkaše ili fudbalere: dobar odgovor na lošu seriju uvek ima poseban ukus.
Oklend je ovog puta dobio baš takvo veče. Pehar ostaje na poznatom mestu, a publika nosi kući uspomenu na drugo poluvreme u kojem su se strpljenje, preciznost i energija lepo složili. Za jednu subotu, sasvim dovoljno razloga za osmeh.
S.B.
